Davne 1987. godine, naš Svetislav Pešić Kari, tada trener juniorske reprezentacije Jugoslavije, odlučio je da pripreme izuzetne generacije mladih košarkaša, medju kojima su bili Divac, Sale Djordjević, Radja, Kukoč... doveo je na pripreme u Pirot, tačnije na Planinarski dom. Treniralo se na košarkaškom terenu podno Doma, trčalo u okolini, a košarkaši su treninge imali i na Stadionu kraj Nišave.

1987- na Planinarskom domu Jovan Tričković, Vlade Divac, Saša Đorđević

1987- na Planinarskom domu Milan Paunović, Saša Đorđević, Vlade Divac, Jovan Tričković

Iz Bormija je, istorijska generacija, košarkaša otputovala u italijanski grad Bormio, odakle se vratila titulom svetskog juniorskog prvaka. Pirot je tako upisan u istoriji naše košarke.

Povodom velikog uspeha, tada jugoslovenske košarke uradjen je dokumentarni film o čuvenom "Bormiju 1987" i uspehu tadašnjih juniora Jugoslavije. Promocija filma ,,250 stepenika,, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu izazvala je jake emocije i kod publike i kod aktera. Sale Djordjević je rekao Đorđević: Ovo su suze ponosa!

U analima jugoslovenske košarke zapisano je

• Da su 1987. dva puta pobedili reprezentaciju SAD, da su naterali Amerikance da ozbiljnije shvate evropsku košarku, da su prošli golgotu Svetislava Pešića u Pirotu i na Igmanu... Da su postali veliki igrači, sa velikim karijerama i da su te 1987. bili šampioni sveta.
  
  Ipak, film "250 stepenika", emitovan na dan osvajanja titule 25. septem,bra autora Vladimira Pajića, otkrio je ovog ponedeljka u Jugoslovenskom dramskom pozorištu toliko detalja ove priče i toliko slojeva uspona tih momaka na vrh da je dirnuo i same šampione.Članovi te, zlatne juniorske reprezentacije SFR Jugoslavije, iz prvog reda pogledali su dokumentarac koji otkriva priču o kraju trogodišnjeg ciklusa te selekcije (1985-1987), zaokruženog na severu Italije, usponom na svetski vrh. Kao na "vrh" Igmana, preko veoma važnih 250 stepenica iz naslova filma.
  Selektor Svetislav Pešić, igrači Saša Đorđević, Dino Rađa, Vlade Divac, Nebojša Ilić, Samir Avdić, Slaviša Koprivica, Teoman Alibegović, Luka Pavićević... Vratili su se 30 godina unazad i pred kamerama ispričali priču koja tera gledaoce na glasan osmeh, ali i na suze.Kako su Kukoč i Rađa proživeli putovanje vozom do Pirota u stočnom vagonu, zašto su Divac i Rađa stavljali stripove u prsluke umesto tegova, kako se Neša Ilić povredio u parku uoči završnice Svetskog prvenstva, kako su momci provodili slobodno vreme na Staroj planini uz nekoliko video kaseta...

Uostalom evo original podataka iz Vikipedije o Svetisdlavu Pešiću !

.............................................................

Светислав Пешић је тренерску каријеру започео у Босни 1982. и остао у њој до 1986. У том периоду је као тренер освојио првенство Југославије 1982/83, након контроверзе око финалне утакмице против КК Шибенка, и куп Југославије 1984. Од 1984. до 1987. је био тренер младих репрезентација Југославије. 1985. је освојио кадетско, а 1986. јуниорско европско првенство у кошарци. Са јуниорском репрезентацијом Југославије (Дивац, Рађа, Кукоч, Ђорђевић) у Бормију 1987. је освојио титулу првака света.

Од 1987. до 1993. је био селектор репрезентације Немачке, са којом је освојио Европско првенство 1993. у Немачкој.

Светислав Пешић је 1993. постао шеф стручног штаба берлинске Албе и на том месту остао до 2000. Са Албом је освојио Куп Радивоја Кораћа 1995. и четири узастопне титуле првака Немачке у периоду од 1997. до 2000.

2001. 2001. је именован за селектора репрезентације Југославије. Са Југославијом је освојио Европско првенство 2001. у Турској и Светско првенство 2002. у Индијанаполису. Поред селекторске функције, Пешић је годину дана водио и немачки Келн.

Пешић се 2006. између вишемилионске понуде Ђироне и Реал Мадрида његовог пријатеља Влада Дивца, одлучио за Ђирону. Са овим тимом Пешић је освојио ФИБА Евро куп. На крају сезоне Пешић је напустио Ђирону и прешао у руски Динамо. У Динаму је остао непуну сезону, пошто је управа одлучила да раскине уговор због незадовољавајућијих резултата.

Дана 1. септембра 2008. Пешић је постао тренер Црвене звезде.^[2] Успео је да направи веома добар и млад састав који се борио за све титуле. У финалу домаћег плеј-офа је изгубио од Партизана, што је у каснијим изјавама називао великом намештаљком.^[3] Остаће забележено да се нико из КСС није удостојио да Звездиним кошаркашима преда сребрна одличја, шти је сам Пешић морао да уради.^[4][5] Иако није освојио титулу, за време његовог тренерског стажа афирмисали су се Марко Кешељ и Немања Бјелица.

После сезоне паузирања преузео је Валенсију која је у том моменту била у доњем делу табела како у АЦБ лиги тако и у Евролиги. Ипак серијом победа успева да се пласира у осмину финала Евролиге као и у плеј оф АЦБ лиге.

У августу 2011. поново је постављен за тренера Црвене звезде.^[6] Са црвено-белима је провео једну сезону у којој је стигао до финалне серије Суперлиге Србије у којој је поражен од Партизана, у Јадранској лиги је освојено је 10. место, а од "црно-белих" је поражен и у финалу Купа Србије.^[7]

Tekst preuzet sa Vikipedije