…Nije mi bilo prvi put. Mislim da je bio petak. Pre neke košarkaške utakmice. Imao sam sat vremena do početka da izađem da prošetam. Dr Filip mi je to rekao pod obavezno.

Silazio sam stepenicama sa Keja prema Hali. Hteo sam da svratim  tamo do Distribucije da uzmem mandarine.

Meni u susret išao je moj stari poznanik, nismo se skoro videli. Dolazio je iz pravca Guševice.

Sve gledam da te sretnem. Ajde, da se vratim, da snimiš mog komšiju, a onda ću da ti ispričam.

Požurili smo!

E, Paune, to je naše dete. Iz našu ulicu. Sećaš li se kada u Tigar tajers na jedno momče mašina uvati nogu!

Nisam odgovarao. Sećam se.

Mlad, zdrav prav. Deset godine tamo raboti! Prebaciše ga u Bolnicu. Uradili su što su mogli, da pomognu. Kako je vezu našo, iako su oni govorili da ostane, da se primi na Banjicu, ne znam. Tamo su ga ponovo valjda operisali,  lečili. Daj Bože da stane na noge. Vidiš ide sa štake! Stoji, čeka si nekoga.

Moj stari poznanik nastavlja. Ćutim, jer ne znam nijedan detalj. Dečka znam iz vidjenja.  Otišo je sa nekim čovekom prema Guševici!

Čovek nastavlja uporno!

Muka je sad u drugo.  Em dete nastaradalo, čujem sad se sude. Ko je kriv, zašto se desilo . A znam od  njegovi drugari, da ga ovi tamo  nisu mnogo obilazili, jednom, dva puta. Ni toliko! Trebalo bi da popričaš sa njim. Da li bi hteo ne znam. Ima i advokati.

Stajali smo tu kod raskrsnice još petnaestak minuta.  Pitao me za Radnički, za njegovu ulicu Nišavski odred …

Kasnio sam, neka je, čuo sam  priču koja me uznemirila.

Obećao sam mom starom drugaru da ću se raspitati. Ne znam njegove brojeve telefona, ali ću se raspitati.

Pitaću i u Fabrici. Ako dečko ima advokata i to moram da saznam, da bih i sa njim razgovarao.

 Znam našu veliku Fabriku da brine o svojim radnicima. Želim da verujem da moj drugar nije znao sve detalje i da će , ipak, na kraju sve biti dobro, ako uopšte u ovom teškom slučaju  to može da bude.

 Zdravlje ovog mladog čoveka  jeste  najvažnije, ali bitno je i sve ostalo!