Nenada Paunovića sam upoznao 1981. godine. On je tada bio novinar Radio Pirota. Pratio je gradsku hroniku i sport, a ja sam bio u osnovnoj školi. Neša je jednom prilikom došao u moju školu da radi intervju sa nastavnikom srpskog jezika Miodragom Jovićem Kalinkom. Kalinka je u mladosti bio fudbaler, a tada već u ozbiljnim godinama, mislim pred penzijom. Neša je pravio seriju intervjua sa bivšim sportistima, pa tako i sa Kalijem. Sport u školama je u ono vreme bio masovan, pa je Neša hteo da prati te aktivnosti. Tražio je da mu Kali predloži nekoga od svojih đaka za saradnju. Kali je predložio mene i tako sam upoznao Nešu koji je već bio velika radijska zvezda.

Neša je napravio jednu pravu dečju pod-redakciju u Radio Pirotu. Iz svake osnovne i srednje škole Neša je imao saradnika. U okviru njegove emisije posvećene sportu, emitovala se ponedeljkom, smo dobili rubriku ''Sport u školama''. Neša nas je naučio da pravimo radijske priloge sa sportskih takmičenja školske omladine. Da bi nas naučio, morao je prvo da ide na dečje utakmice sa nama. Njega to nije mrzelo. Tek sada, u šestoj deceniji života, shvatam koliko je to bilo neobično i nesebično pregnuće! A kada nas je naučio, davao bi nam svoj magnetofon, nemački ''uher'', pa smo priloge snimali sami. Sa Nešinom školom zanata, mi smo brzo napredovali, pa smo dobili omladinsku emisiju subotom. Zvala se ''Do poslednjeg daha''. Tako je Radio Pirot dobio i svoju prvu omladinsku redakciju. Mnogo nas je mladih prošlo kroz tu redakciju. Da se ne ogrešim o mnoge, pomenuću samo Ninoslavu Živković. Ona se od tog ''virusa'' novinarstva nije ''izlečila'', i ostala je u novinarstvu i kad smo porasli.

Tako sam počeo da rastem uz Nešu u Radio Pirotu. Redakcija Radio Pirota je osamdesetih godina prošlog veka bila jedno vrlo zanimljivo mesto. Jedna grupa mladih, obrazovanih i posvećenih ljudi je tada radila na Radiju, i pravila je program koji meni, iz ove perspektive, kada ga se setim, izgleda akademski u poređenju sa svime što danas slušamo i gledamo u medijima. Novinari Anđelija Savić, Milica Petković, Dušica Ćirić, Kovilja Panić, Najdan Đorđević i Nenad Paunović. Urednik informativnog programa, izuzetni, veliki Tomislav Panajotović. Glavni urednik Predrag Mančić, strog, ali pravičan, rukovodilac staroga kova. Muzički urednik Todor Petrović, enciklopedija muzike. Spikeri: divna Gordana Hadžić, koja je došla u Pirot, ostala i postala piroćanka, i Aleksandar Živković, piroćanac muževnog glasa i savršene dikcije, sposoban da sa jednakim uspehom čita vesti i pisma Mijalka Rasničkog na orginalnom pirotskom. Tonci Roki i Mića, vazda namrgođeni a ispod tih smrknutih lica dva posvećena profesionalca.

Ali, Neša nije tih godina bio samo novinar. On je organizovao turnir u malom fudbalu, takmičenje amatera u pevanju, bio voditelj svih gradskih manifestacija i priredbi, osim onih koje su bile posvećene državnim praznicima, dočeku ''štafete mladosti'' i sličnim svetkovinama političko-ideološke prirode. Ne, nije on bio nikakav disident, mislim da ga politika nije ni zanimala, jednostavno imao je bradu, a to je u ono doba bio nepoželjni ''modni detalj''. Neša je smišljao, pokretao i vodio razne akcije po gradu, broja im se ne zna. Svuda ga je bilo, na sve je stizao, i u sve je ulagao celoga sebe.

Neša je bio premlad da bi imao očinski odnos prema meni. Opet, bio je previše stariji da bismo bili drugari. Nas dvojica smo izgradili s godinama jedan specifičan odnos prijateljstva. Jedinstven odnos. Nenad Paunović, Neša Paun je tako postao i moj Neško. Jer, njega tako zovu najbliži, porodica i bliski prijatelji.

Osamdesete su bile divne godine za život. Kao da su čitava nacija i čitavo društvo predosećali sunovrat koji će se dogoditi, osamdesete su bile godine kulture, godine kreativnosti i stvaralaštva, godine realnih nadanja, godine društvene solidarnosti, bezbrižnog i lagodnog života običnih ljudi. U tim godinama, u takvo vreme, živeti svoje đačko doba je bilo dar Božiji. Još i ako se bavite novinarstvom, i družite sa Nešom Paunom, sve postaje uzbudljivo kao film.

Tako sam sa Neškom postao deo javnog života mog grada. Neško me je učio svom zanatu, novinarstvu, ali i životu. Lekcije iz novinarstva sam zaboravio, jer me je život usmerio na drugi posao, ali lekcije o životu i sada primenjujem. Od Neška sam naučio da u svemu što radi čovek treba da uloži celoga sebe, u mali poduhvat kao i u veliki treba uložiti svaki atom svoje energije, bez zadrške, iskreno, sa verom u uspeh.

Osamdesete su prohujale, pa i moja rana mladost u našem Pirotu. Kada sam otišao u vojsku, Neško mi je redovno pisao o događajima u Pirotu, a ''Slobodu'' mi je slao svake subote. Posle vojske sam otišao na studije. Posle studija se nisam vratio u Pirot. Tako smo se i Neško i ja okrenuli svako svojim životnim borbama.

Sticajem okolnosti, jednom prilikom sam se ponovo našao u redakciji njegovog radija posle mnogo godina. Neško sada ima svoj privatni radio, i svoj internet portal. Svoje priloge sada snima telefonom, nema više ''uhera'' na njegovom ramenu, niti mikrofona u ruci. Svoje tekstove Neško sada piše nečujno na kompjuteru, a ne na onoj roze pisaćoj mašini marke ''Iskra'' čije lupanje se čuje ispred redakcije. Video sam da mog Neška nije pregazilo vreme, da mu je doskočio stari vuk! Često brinem za njega, jer u ovim vremenima ljudi kao što je on stradaju. Savetujem ga da se čuva, a znam da me neće poslušati. Jer, takav je on.

Srećan ti jubilej, Nenade Paunoviću!

Jovica Todorović