Za ovaj deo razgovora sa Vladanom Vasićem, ne mogu da kažem da sam se posebno pripremao, ali sam sigurno uneo posebnu emociju.

Mi koji pamtimo šetnje Sarlahom, Urošev atelje, ploču na kojoj su se održavale igranke, Najlon baštu gde je Bela pravio najbolje ćevape na svetu, ili kada iz Beograda stignemo u Pirot simplonom Panonija ekspres, a na parkingu čekaju fijakerdžije, deda Žika, Car, i onda taj topot konja kockom do naše ulice...

Pamtimo širom otvorena ona velika stakla na Nacionalu i ispred stolove i stolice, dok se korzo oteglo skoro do suda, ili stare Piroćance, legende ispred Srbije. Profesora Mitića sa ogrnutim sakoom i uvek odvezanim pertlama, dok je sedeo sam i po nekoliko sati pio svoju prvu jutranju kafu.

Da ne nabrajam i ne pominjem Tijabaru, stare jorgandžijske radnje, terzije kako sede ispred, dok se iz obližnjih kafana osećao miris roštilja.

Stari Pirot. Kako da bar u nekim od ovih detalja očuvamo starine?

 Možda, da se vratimo najpre Sarlahu...

Sutra jedna od veoma aktuelnih tema, kako da decu više ne lečimo sms porukama.