U petak, 7. avgusta, u Galeriji "Čedomir Krstić" biće otvorena međunarodna izložba u saradnji između Ambasade Meksika u Srbiji i Galerije "Čedomir Кrstić". Otvaranje izložbe je u 18 sati.

Jedna od prepoznatljivih i, možda, najupečatljivijih odlika meksičke narodne umetnosti jesu autohtoni tekstili koji, zajedno sa jezikom, predstavljaju obeležje identiteta. Svaki odevni predmet razlikuje svog nosioca bilo po dizajnu, koloritima, ikonografiji, istoriji, pamćenju i/ili kulturnom i prirodnom okruženju. Autohtoni narodi s ponosom nose svoju nošnju, jer je svaki komad dubok izraz njihove kulture i predstavlja zajednicu koja ga izrađuje.

Raznovrsnost meksičkih tekstila široka je koliko i sami autohtoni narodi koji ih nose. U šarenim nitima svake tkanine ogleda se mudrost i kultura; u njima su simbolično prikazani univerzum, procvetala zemlja, postanak sveta, istorija naroda i njihovi zaštitnici-sveci. Svaki komad predstavlja drevne motive, boje, oblike i istoriju određene zajednice.
Ova tekstilna umetnost potiče još iz prehispanskog perioda i očuvala se kroz vreme jer je znanjeprenošeno s generacije na generaciju. Tehnike zavise od svakog naroda: neki sprovode čitav proces,od setve pamuka ili prikupljanja vune, preko predenja, bojenja, tkanja na razboju sa pojasom (leđnirazboj) ili na nožnom razboju, brokata, veza, izvlačenja niti, dekorativnog šava (pepenado), krojenja imnogih drugih tehnika.

Uipil, reč potiče iz nauatl jezika i znači haljina, zbog svog značaja smatra se „majkom odećom“, ne samo zato što ga nosi žena, već i zato što ga upravo ona izrađuje na leđnom razboju i prenosi značenje simbola i drevnih sadržaja. Ovaj odevni predmet nastaje od pravougaone tkanine, onakve kakva silazi sa razboja; presavija se napola, pravi se otvor za glavu i sa strana se ušiva do rukava. Može biti izrađen od jednog, dva ili tri platna, u skladu sa željom nositeljke. Postoje kratki i dugi modeli,sa ovalnim, okruglim ili četvrtastim izrezom. Obično se nosi uz suknju ili podsuknju (enredo ili enagua)koja se stavlja ispod uipila i pričvršćuje pojasom, ali se može nositi i samostalno. Uipili su bogato ukrašeni raznobojnim brokatom ili vezom. Postoje i posebni uipili, različiti od onih za svakodnevnu upotrebu, poput svadbenih, onih koje nose žene zadužene za verske svečanosti (majordome) ili onih kojima se odeva lik Bogorodice. Najčešće korišćen materijal je pamuk, ali postoje i uipili od vune i svile. Svaka autohtona grupa izrađuje i ukrašava svoj uipil na karakterističan način. Neki se razlikuju po načinu tkanja, drugi po upotrebljenim bojama ili po ornamentima. Raznovrsnost uipila je izuzetno velika.U drugim krajevima tradicionalne nošnje izrađuju se od industrijski proizvedenih tkanina, ali se zadržava identitetski element. Ova odeća se najčešće dopunjuje rebozom ili pravougaonim platnom, takođe tkanim na leđnom ili nožnom razboju, koje se koristi i u hladnim i u toplim klimama. Pored togašto greje i pokriva, služi za nošenje novorođenčadi – na leđima, sa strane ili spreda – kao i za prenošenje različitih tereta.Nošnja se dopunjuje tlacoyalima (ukrasima za kosu) i ogrlicama različitih vrsta: od semenki, školjki, perlica, drvenih ili papirnih perli, do sjajnih zlatnih, srebrnih ili drugih obojenih perli.

U više krajeva Meksika i među pojedinim autohtonim narodima koristi se quechquémetl (kećkemetl), koji se ponekad naziva i uipil, iako taj naziv nije opšteprihvaćen. Ovaj odevni predmet je vrsta ogrtača ili bluze u obliku slova „V“ koja pokriva torzo žene; obično se nosi preko uipila ili bluze. Takođe se koristiza pokrivanje glave tokom sunčanih dana ili prilikom ulaska u crkvu. Ukrašen je raznim simbolima izvezenim koncem i iglom različitim bodovima ili je ornament deo samog tkanja. Oblik i dekoracija razlikuju se u zavisnosti od regiona i ukusa tkalja ili nositeljki. I muškarci, sve češće, nose tradicionalne nošnje koje se sastoje od košulje, pantalona i pojasa. Mogu biti izrađene od ručno tkanog platna ili od pamučne tkanine poznate kao manta, koja može biti ukrašena brokatom, vezom ili bez ukrasa. Muška nošnja je tokom vremena doživela promene i u nekim slučajevima nestala. Obično se dopunjuje šeširom, sandalama, horongom ili sarapeom i torbom(morral).

Među muškim nošnjama koje su se očuvale nalaze se one iz naroda Virarika, izrađene od pamučne tkanine i bogato izvezene krst-bodom sa raznovrsnim simboličkim motivima. Uz njih se nosi pojas sa malim izvezenim torbicama koje simbolizuju produžetak života. Nošnja se dopunjuje šeširom niskog oboda, ukrašenim crvenim vunenim kićankama ili krstovima od crvenog flanela. Sa oboda visi perje,čaure madronja ili drugi viseći ukrasi.
Raznovrsnost autohtonih tradicionalnih nošnji, osim što predstavlja deo identiteta, čini i vezu ponosa sa istorijskim, geografskim i kulturnim poreklom koje njihovi nosioci dele, jer predstavljaju nasleđe predaka. Svaka nošnja je drugačija; u zavisnosti od naroda, svaki ukras ima posebno značenje.