Umro je Čš.

Otišao je još jedan rođeni Piroćanac iz poznate građanske porodice.

Pre neki dan sreli smo se tu kod Kalea.

One radničke pantalone s preramicama, dugački brkovi, uvek onaj ozbiljni osmeh i po koja rečenica u njegovom stilu.

Duže vremena smo se dogovarali da napravimo priču o svemu. Nije postojao deo života o kojem nije želeo da zna sve u detalje. 

Često bi kritikovao neke izjave, informacije.

Kale, Bistricu, Sarlah ploču, o svemu je uvek imao nešto što niko nikada nije pomenuo. Istraživao je, iskopavao, čitao...

Životni ol-raund!

U radionici je mogao sve. Pravi majstor za sve u pokućstvu. Znao je da od starog napravi novi auto.

Ali polako, govorio je! 

Ne žuri se. Ne valja. 

Živeo je u poznatoj porodici, pravoj građanskoj. Ponosio se da je Piroćanac. Otac cenjeni tužilac, majka činovnik. Sestra Baka, najlepša gimnazijalka, a on i šaljiv i ozbiljan, deran ili gamen kako bi rekli francuzi.

Sinoć, dok je nailazila Nova godina, zadremao je kraj televizora. Vatromet u njegovoj blizini, na njegovom Kaleu nije doživeo. Imao bi i tu sigurno nešto da kaže. 

Sinovi su zatekli beživotno telo svog oca.

Otišao je na jedini mogući način. Tiho i sam! Da li je i tako želeo da uradi nešto neobično? 

Na njegov način. 

Još jedan Piroćanac otišao je među naše "gore"! Petrovići su na okupu. Ostaju sinovi, kao plemeniti naslednici jedne poznate intelektualno jake pirotske porodice.

Umro je Čš!

Kada odlaze ljudi poput njega, ostaju uspomene i ponos.

Bio je svoj, sam u svom svetu večitog traganja i ljudski čist kao rosa u travnjaku parka kod njegovog Kalea.

Počivaj u miru, dragi druže!

Ostaješ u srcima svih koji smo te voleli baš takvog, posebnog, drugačijeg i previše dobrog.

Sahrana je u sredu, 15. januara u 13 časova na Starom Pazarskom groblju.