U šta sam siguran?!

Siguran sam da će jednoga dana, kada ova deca budu mame i tate, a profesori i profesorke šetali unuke, da će im pokazivati Portal Pirot Plus online.

Eee, deco, vidite, mi smo se borili za bolje dane, da budete srećniji od nas, ali i ponosniji na nas, jer smo stali u kolonu sa studentima i zatražili, ne mnogo, samo da ljudi budu ljudi, da se poštujemo, da ne krademo, da ne lažemo!

Ili kraće, tražili smo da svako radi svoj posao!

Ništa lakše!

Zar ne?

Da li sam na ovakav načlin odgovorio svima koji su komentarisali...

Gledaj ga ovaj, "nema si drugu rabotu"!

Treba biti, kako reče mister Rič, tamo gde je život, gde su ljudi, gde se čuju i osmesi i jauci, gde suze teku od radosti i tuge.

Nemojte mi reći da danas, ispred pirotske Gimnazije nisu bili - LJUDI!

Jesu.

I dečica iz škole i majka sa malom devojčicom i profesori, a vidim došli i nastavnici i profesori iz OŠ Vuk Karadžić.

I svi su zajedno još jednom, gledajući u one crvene papire na kojoj su ispisane godine poginulih dečaka, devojčica, devojaka, mladića.

Ima li veće boli?!

Potom sam malo prošetao među ovaj narod, vredne profesorke, još vredniji đaci i danas su doneli da se nešto prezalogaji ili popije, dok se zviždi, priča o svemu što se juče, danas izdogađalo.

I dok se razgovaralo o svemu, o jednom broju nastavnika iz "Vuka" koji su danas protestovali, o poruci njihovog direktora, o peticiji za smenu direktorke ili o maršu studenata ka Nišu, otišao sam ponovo u zgradu Gimnazije. Zamolio sam ponovo dežurnog profesora da moju malenkost najavi direktorki i pita za intervju.

Kako nisam smeo unutra da snimim njegov odgovor, čekao sam ispred gimnazijskih vrata.

Kako sam odjutros "u akciji" i nisam "uzimao redovnu hranu" probao sam profesorkinu lenju pitu i jednu kiflicu, slanu!

Baš mi je prijalo! Devojci u policijskoj uniformi sam predložio da svrati da se posluži!

Život ljudi, sve je to samo život...