Prošao je 8. septembar, naš dan. Ove godine obeležili smo 20 godina Medijske kuće ANI PRESS!

Stigle su čestitke. Zato danas želimo da kažemo samo jedno:

HVALA.

Hvala onima koji su želeli da nam čestitaju. Onima koji su imali hrabrosti da to javno učine, koji nisu računali ko će videti, ko će se naljutiti i šta bi zbog toga neko mogao da pomisli.

Hvala ljudima koji su nam poslali poruku, pozvali, javili se, pružili ruku i rekli: Srećno vam 20 godina. Nama to nije bila samo čestitka, već podrška.

Hvala svima onima koji nas poštuju, prate i čitaju, ali su strepeli da nam javno pošalju čestitku. Razumemo i njih.

Nisu svi u mogućnosti da budu hrabri onda kada bi želeli. Neko ima posao, porodicu, neko funkciju, strah, jednostavno ne želi probleme.

Znamo da ste tu. Znamo da čitate, da zovete kada nema nikoga pored vas i da nam se javljate tiho. I nama je i to potpuno dovoljno.

Posebno hvala onima koji nas čitaju, a ne vole ono što pročitaju, koji se ljute, ponekad uvrede. Čak i onima koji nam zaprete, zato što nam i oni potvrđuju jednu važnu stvar: naš tekst je stigao do njih, a istina, kada zaboli, retko ostavlja čoveka ravnodušnim.

Znamo da je među onima koji nas čitaju bilo i onih koji su jedva čekali da prođe 8. septembar. Možda su se osećali skrajnutim. Možda su negde, iza nekih vrata, čekali da prođe ono što im je smetalo.

I zato i njima kažemo: Prošao je 8. septembar, ali ne i Ani press. Nije prošla potreba da se pita, potreba da se govori, da se čuje ono što neko ne želi da čuje.

Znamo i ko je godinama pokušavao da postavi pravila po kojima će se živeti. Za neke direktore koji su do funkcija stigli preko politike, a ne preko rezultata. Koji su se vremenom upregli u sistem i počeli da gledaju svet onako kako im je naređeno. Da, znamo i za one koji su od medija pokušavali da naprave pokornike!

Naša Medijska kuća nije nastala da bi nekome bila poslušna, da bi gledala u tuđi mig.

Ani press nije nastao da bi pitao: „Da li smem ovo da objavim?“ već je nastao da pita: „Da li građani imaju pravo da znaju?“

I tu je razlika.

Hvala svima jer znamo da ste nas svih ovih godina čitali. Nama ostaje ono što smo imali i prvog dana: Mikrofon, olovka, kamera, radio, portal i pitanje. I ono najvažnije: ISTINA I PRAVDA.

IDEMO DALJE. Jer sve dok razgovaramo —nismo utihnuli. Nastavljamo borbu za istinu i pravdu!