Boldirani kurziv

Hoćete da vam otvoreno kažem?

Prema ŽRK Prvi maj, kasnije Pirot, imao sam posebnu emociju. Tamo su igrale Ana Pecarski, danas Paunović, moja supruga i moja ćerka Iva Paunović, jedne godine najbolji strelac Druge lige. Nije to bilo skoro.

Na rukomet, na Stadion omladine, išao sam stalno. Moji ljubimci bili su Toma Uća, Perko, Šerpa, Šipa, Pansa, Musa, ma mnogo ih je... 

Boks sam, takođe, voleo i stalno bio u Pedagoškoj na mečevima. Tamburka i Peda! Kakvi ljudi... sedeo sam kraj ringa i bio uz naše!

Ring slobodan, prva runda. U crvenom uglu Buđq, Lala, Musa, Zoza, Igor, Oliver, Saša, Damir, Ogi, David... mnogo šampiona!

Da ne nabrajam, već sam se nekima zamerio...

Nikada neću da ih zaboravim. Smučari - Žcko, Tajler, Tamburka, Bucko, šampioni Sanja, Hristina, Sika... Strelci, stari i mladi Radul, jedna fabrika šampiona... Dragana Stefanović, Dragan Sokolović, Tiha i njen brat Arsenije, juniori prvaci države. Strelci učestvovali na svetskim i evropskim prvenstvima. KMF Pirot je igrao Prvu ligu.

Umalo zaboravih. Neša i Karate klub Proleter. Uroš, i njegova generacija šampiona !

Ogromna, velika je to bila porodica pirotskih sportista. Potom izbor sportiste godine. Kakvo slavlje... a veče, noć u Hotelu Pirot. U kolu svi pirotski dresovi, kolo velikih šampiona. A za stolovima rukometašice, ovamo bokseri, tamo fudbaleri, u uglu smučari, strelci... tu su, srećete ih, a ne znate kakvi su majstori bili. Ne smemo ih zaboraviti.

I konačno! Nemojte se ljutiti. Imao sam dve strasti, dušu sam tamo ostavio. Na šljaci u parku Gimnazije, na asfaltu Stadiona omladine, na parketu Hale Kej. Košarkaši Partizana, kasnije Pirota. Otac nas je odmalena, daleke 1952, bio je prvi Turnir, vodio, nosili smo stoličice i sedeli isped onog podignutog dela gde su bile poređane klupe. Baja, Zvonko, Gilac, Beci, Crnja... To je toliko dugačka kolona majstora. Završava se danas: Dika, Dule, Džoni...

I naravno fudbal i naravno – Radnički. Otac je igrao u beogradskoj Jugoslaviji. Bio sam sin poznatog fudbalera. Na onaj stari Stadion, na njivi Bože Mišića, sa drvenim tribinama poveo je mene i Milana rano, brat je imao 6-7 godina, ja tri manje.

Ne mogu da ih pominjem, biću nepravedan. Uroš, Čep, Ljopša...

Košarka je nestala iz moje duše, ubili su je svesno neki zli ljudi.

Ostao je u duši samo Radnički. Porodica.  Hajde neka je od 1953. godine do prošle nedelje. Više od 70 godina. Nije bilo utakmice na koju nas otac nije vodio. Kada sam malo porastao, bio sam pionir, kapiten u Radničkom, igrao sam u podmlatku. Debitovao sam za prvi tim u sezoni 1967-68 u Novom Pazaru. Tada smo prvi put ušli u Drugu ligu! Otac me zaustavio, bilo je razloga.

Od 1978. godine do 2017. radio sam prenose utakmica Radničkog. Mnogo! Stoje tu na zidu dokazi moje ljubavi, za životno delo. Marko Marković me nagradio!

I to je. Sasvim, sasvim kratko.

Kratko jer sledi ono, što želim da zadre u živote starijih da ih podseti, da mladima kaže pravu istinu o Radničkom.

Pravu istinu.

Cilj je jasan da Glavni, tebi i svima onima koji zbog stida, srama, ili neznanja okreću leđa Radničkom, ili o Radničkom govore ružno, da kažem šta ste nam uradili od porodice brojnih generacija kojih niste dostojni!

Jedno treba da znate svi.

Niko od vas koji ruži ovu starinu od 80 godina ne zaslužuje da mu se ime pomene, pored imena Radničkog.

Zaustavili ste, unazadili, uništili jedan klub, naš ponos, pirotsku vrednost.

O kome su vas pitali u vojsci?

O Tigru, Prvom maju i o Radničkom.

Samo su to znali širom Jugoslavije i dalje, svuda...

A, sada?

U ponedeljak podsećanje: Bio jednom jedan klub i zvao se Radnički.

* Foto: ChatGPT