Tragovi rane metalurgije u Ponišavlju su sporadični ali i veoma ubedljivi i uzbudljivi. Nalaze se u vidu arheoloških metalnih artefakata, šljačišta i ostataka metalurških procesa ali i u imenima mesta, mikrotoponima i rečima iz široke upotrebe. Najnovija istraživanja beleže vrlo ranu upotrebu gvožđa u našim predačkim prototribalskim zajednicama.O tim delatnostima iz prošlosti se mnogo može saznati iz etimologije pojedinih reči, posebno imena mesta što je predmet ovog eseja.

U dubokim slojevima toponimije Srednjeg Ponišavlja, podno Belave, Vranašnice, Petrove reke i uz tokove Vlaške reke, krije se jedan poseban arheološki rečnik — jezik kojim zemlja pamti vatru i metal. U atarima sela Vranište, Osmakovo, Sinjac, Crnoklište, Glama i drugih, nalaze se imena mikrotoponima koja nisu nastala slučajno: ona su odjek zanata, obreda, rude i dima.

Termini kao što su kal, jame i samokov nisu samo lingvističke pojave, već i materijalni tragovi drevne industrijske prakse. Kal, kao vatrostalna glina, ili glina otporna na vatru, jame, kao putevi prodora čoveka u utrobu Majke Zemlje i samokov, kao mehanički čekić na vodeni pogon — sve su to atributi jedne stare metalurgije, čiji se odjeci mogu pronaći u samom jeziku mesta.

Termin kal, upućuje na matalurgiju minulih doba, jer se pod njim podrazmeva vatrostalna glina upotrebljavana za oblaganje i zidanje peći za topljenje ruda, ali i za mnoge druge namene. Ona se kopala na današnjem potesu Bela zemlja. Reč kal figuriše u imenima Kalna, Crnok(a)lište (izgovara se kao Crnoklište), Babin Kal (izgovara se kao jedna reč Babinkal) i dr.

U srednjevekovnom srpskom rečniku pod pojmoma jama podrazumevaju se sinonimi rudnik, rupa, podzemni kop koji označavaju mesto na kome se kopa ruda. Upravo pod tim imenom Jame postoji mikrotoponim sa desne strane puta koji povezuje sela Bukurovac i Babin Kal i prolazi kroz atar obeju Glama (Gornja i Donja). Meštani ne znaju odakle potiče ime lokaciji Jame, niti je u njihovo sećanje prenešena bilo kakva informacija o nekadašnjim rudarskim aktivnostima na tom području.

Reči vrano i crno skoro da imaju isto značenje, one govore da nešto poseduje tamnu boju. Kao korenske reči nalaze se u imenima Vranište i Crnoklište , ali izgleda da se odnose na različite atribute. O čemu se ovde radi?

Vranište - crno pamćenje vatre

Vranište nije samo geografska tačka. To je poetska rana na koži Ponišavlja. Reč „vrano“ označava crnu, čađavu boju — onako kako izgleda zemlja oko žežnice ili samokova. Sufiks -ište dodaje dubinu: to je mesto gde je nešto bilo, gde je nešto trajalo. Možda je tu, baš pod Kolnikom i Ravnim kamenom, gorela prva metalurška peć, pravljen prvi ćumur, topljena prva ruda. Sada je tu tišina, ali zemlja ispod i dalje nosi njenu boju. Dok je

Vranište dobilo ime po crnilu rasipanom iz žežnica, ćumurana i gareži iz vignjišta, peći za topljenje rude, Crnoklište je dobilo ime po resursu,crnom kalu.

*Dispozicija vignja – peći za topljenje rude gvožđa., viganj. Crtež prof. V. Živković. Preuzeto iz knjige Koreni Šopa, D. Mitić

Crnoklište - crna glina i crvena toplota

Crnoklište, Crnok(a)lište je reč u kojoj su ujedinjene boja, materijal i osobine vatrostalnosti. Tragovi crne gline, bogate mineralima, su otkriveni i u kasnoantičkim keramičarskim pećima ovog kraja (ispod današnje škole na trasi regionalnog puta) Ona je bila materijal koji je čuvao i hranu i metal. Čuvao je hranu u grnčariji od nje napravljenoj, a metal od rasipanja i arčenja iz vignjišta. To je zemlja koja je bila sirovina, sredstvo, ali i svrha.

*Arheološki tragovi peći za keramiku u Crnoklištu.Foto D. Mitić, arhiva autora

Osmakovo - voda koja kuje

Osmakovo nije samo naselje. To je zvuk. Mesto gde je voda pokretala čekiće. Samokovi — vodom pokretani mehanizmi za obradu metala — ovde su bili ritam života. Ćumur, i verovatno ingoti iz vignjišta, su dolazili iz Vraništa, i drugih mesta, ali pročišćeni metal je prvi put zaiskrio baš ovde, kad bi ga voda i udarci masivnog čekića pretvorili u vredan komad za dalju preradu.

*Dispozicija Samokova, Crtež prof. V. Živković. Preuzeto iz knjige Koreni Šopa, D. Mitić

U današnjem ataru sela Osmakova podno Ćitke nalaze se brojna šljačišta, čije je uzorke podpisnik ovog teksta laboratorijski anlizirao. Rezultati nesumnjivo govore o proizvodnji gvožđa. I sve ostale analize koje je autor radio sa područja Srednjeg Ponišavlja ukazuju na eksploataciju gvozdenih ruda i proizvodnju gvožđa

Kovačevac - ruka koja daje oblik

Na granici Vraništa i Sinjačkog zaseoka Trešnjanci, u ataru Vraništa, leži Kovačevac. Ime je jasno — kovač je ovde bio više od zanatlije. Bio je umetnik i mag. Njegova radionica nije bila samo prostor: to je bio ritual. Čekić, meh, nakovanj, kada za kaljenje — sve je to bilo kao hram. Artefakti pronađeni u ovom kraju — nakovanj, metalni delovi rala, kose, noževi, pa i ukrasi — govore o veštini koja je spajala potrebu i lepotu.
Babin Kal — bela zemlja otporna na delovanje vatre

Toponim Babin Kal označava mesto gde se kopao kal, glina otpornu na toplotu, vatrostalna glina. U Babinom Kalu (mikronim Loka) ona nije bila samo materijal — ona je bila temelj. Njom se i zidala i omazivala peć za topljenje rude, peć vignjišta kao i peći za zagrevanje ingota u samokovima. Njome su premazivane i kadice za sakupljanje istopljenog metala i odvajanje zgure. Bez nje, nijedna vatra ne bi trajala dovoljno dugo. Ovo je mesto gde je zemlja stvarala magiju, štitila je vatru da ne ugine i omogućavala rađanje sjajnog tečnog metala. A tu magiju su radili magovi, preteče božanstava.

Sinjac - plamen koji svetli magijskim bojama

Sinji u starom srpskom jeziku znači svetloplav, bledoplav. Baš onako kako izgleda plamen kada uz ćumur sagorevaju i gorive komponente u rudama bakra, gvožđa, mangana... Tokom noći, kada su vignjišta podpaljena suvim leskovim prućem, kada je razgoreli ćumur zahvatao rudu, mistični lelujavi zeleni, plavi narandžasti plamen iz peći bio je jedina svetlost koja je nestvarno osvetljavala okolinu. I svi, koji izdaleka preko bregova vide tu nestvarnu svetlost koja igra po kraju i nebu znaju – to magovi od kamena prave svetlucavi metal. Sinjac je, etimološki, i svetlost i boja — ali i obred. Mesto gde se noć preobražavala u metal.

*Magijska sinja boja plamena pri sagorevanju gasova oslobođenih kod topljenju rude. „Izvor: fotografija iz eksperimenta 'Topljenje rude', septembar 2013 – autor nepoznat."

*Boja plamena na kovačkoj vatri kod sagorevanja drvenog uglja, ćumura . Foto D. Mitić

Glama - jame koje su hranile trgovinu

Dragoceni antropogeograf Ponišavlja - Kostić M. piše u svojoj disertaciji da se una mikrotoponimu Jame u Gornjoj Glami kopala ruda bogata zlatom i srebrom. Od nje se dobijala legura „glama” pod kojom se u srednjovekovnoj metalurgiji podrazumevalo i zlato. U 15. veku u jednoj litri glame bilo je 25 % zlata ili jedna četvrtina. Po ovoj leguri srebra i zlata, koja se nazivala imenom glamsko srebro, selo je dobilo ime Glama.U Glami su iz jama — rudarskih usta — vadili rudu, a iz nje glamsko srebro (legura sa dominantnim sadržajem srebra i primesama zlata).

To srebro je preko trgovaca iz Dubrovnika odlazilo u Mletke, u svet. Ali jame u Glami nisu bile samo ekonomija. Bile su ulaz u drugi svet — svet mraka, rizika i transformacije.

Zlatarica - ruka završne obrade

Zlatarica (Velika i Mala) nalazi se na istočnom kraju Vraniškog atara u potesu koji se graniči sa atarom sela Bazovik. Zlatarica predstavlja simbol završne obrade glamskog srebra i zlata, gde se metal pretvarao u vrednost. Zlatari nisu bili samo majstori. Bili su čuvari znanja o merenju, legiranju i pripremi.

Zlatarica nije samo ime — to je titula.

***

Etimologija ovih mesta nije samo akademska vežba. To je mapa značajne, ali često i zaboravljene civilizacije, čije tragove i danas gazimo. Zemlja pamti. Jezik čuva. I ako pažljivo slušamo, možda ćemo u imenima — u toj naizgled običnoj reči Vranište, Sinjac ili Kovačevac — čuti odjek čekića, šapat plamena i dah jednog sveta u kome je sve počinjalo od ognja.

***