Sve smo drugo zaboravili. O koroni čujemo samo po neku vest, navodno sve smo bolje, redova kažu nema. O izborima se uveliko govori, radi naravno. Puni su kanali. Učesnici velike trke kreću se Srbijom. Niko ne gubi  nadu. Makar ima pravo na to.

Tema svih tema ovih dana su strahote rata u Ukrajini. Mi stariji sećamo se vremena kada se isto, sličo ili malo drugačije događalo  u Bosni i Hercegovini pre svega, Hrvatskoj…

Zaboravimo to, daleko bilo.

Komentari o ratu su različiti. Ko iz kog ugla gleda tako i komentariše. Čak i naši mediji na različite načine tumače i zovu sukob .

To je isuviše visoka politika da bi mi mali mogli bilo šta da komentarišemo - jedio što brinemo to su životu na obe zaraćene strane.

Nemamo tačan podatak koliko ima naših ljudi u Ukrajini. Naša Ambasada objavila je oko  tridesetak. To je njihova evidencija. Šta je sa njima i da li su svi napustili ovu zemlju, to ne znamo.

Mi samo znamo našeg dečka, Milana Cvetkovića iz Ulice 22. Divizije, tamo u onoj uličici pored Gradašničke reke. Preko puta Tigra.

Milan se prvi put javio 27. februara preko mesindžera. Od tada traje naša prepiska. Razgovarao sam i sa ocem. Ima zdravstvene probleme, ali i njemu, supruzi, napameti samo on, snaha i unuka.

Sinoć smo dugo “razgovarali porukama” Mnogo se toga promenilo.

Dogovori smo razgovor danas u 13 časova. Razgovarali smo skajpom.

Ništa se ne može dodati ovom razgovoru. Dovoljno je zamisliti porodicu, suprugu i ćerku od tri godine, koja ostavlja kuću u Žitomiru, beži u  Lavov.  Tamo je jedno vreme bilo mirno.

Milan je sa suprugom dogovorio beg iz Ukrajine.

Stigli su u Poljsku. I tamo promenili nekoliko gradova.

Ono što je najvažnija vest je da su sada na bezbednom, da nema straha, smireni su, nemaju do daljeg finansijske probleme.

O čemu sve razmišljaju i kako će dalje videćemo.

Gde je njihov sledeći dom i da li će se i kada vratiti u Žitomir ili u Pirot u ulicu 22. Divizije gde ih čeka brižna porodica i mnogi prijatelji.

Neka vam je miran i bezbedan svaki dan Cvetkovići dragi!