Jutro, tek što je svanulo. U stanu tišina, svi spavaju. Pogašena svetla. Dani u Pirotu prošli su brže nego što je želeo.

Dr Milan Živić, pakuje svoje stvari, izlazi u aprilsko jutro koje najavljuje lep, sunčan dan. Ulazi u svoj automobil… Zamišljen, vozi lagano! Na putu skoro da nema vozila! Slike se redjaju pred njegovim očima.

Tišina svuda.

Misli lutaju, vraća se u ranija vremena, u snove koji su bili njegova vodilja. Završio je medicinu i odlučio se za težak zanat. Anesteziolog. Trideset godina već radi.

Dr Milana Živića, previše tihog čoveka za vrednosti koje poseduje, za ljudske vrednosti, zna u gradu mnogo ljudi. Koliko li je samo operacija bilo u kojima je njegovo znanje bilo presudno?

……………………………………………………………

Na parkingu Kliničkog centra u Nišu kao i uvek mnogo automobila. Registarske tablice iz svih krajeva zemlje. U krugu Bolnice kola hitne pomoći, odjekuju sirene, ljudi u belim mantilima prelaze iz jedne u drugu zgradu. Mnogo je njemu nepoznatih lica. Roditelji, braća sestre, pomislio bi Milan Živić, dok se peo stepenicama. Kolege su ga hodnikom pozdravljale osmehom, poštovanjem. 

Od prvih dana aprila, o Milanu Živiću, anasteziologu iz Pirota i njegovim kolegama Momi Bojkiću, Milanu Elenkovu i Draganu Tošiću, ispričane su mnoge ljudske priče. To su oni Piroćanci, ljudine, lekari. Svi su ih upamtili! Osoblje, pacijenti, rodbina koja je drhtala u hodnicima, ispred zgrade, na klupama u dvorištu… Znali su ih i poštovali…

Koliko je njihovih intervencija, pokazane brige spasilo živote, tamo u prostoru gde gore vatre, gde virus nevidljivim putevima obara ljude. Tu, gde su trenuci odlučivali, Milan, Moma, Milan i Dragan, nisu čuvali sebe. Četiri sata na Intenzivnoj nezi, nema teže, oči upale, znoj, drhtave ruke. Potom osam sati odmora, zaštita, umor, ali san ne hvata! Potom nazad, još četiri sata borbe za ljudske živote…

  Pomislih, da to su heroji kojima aplaudiramo sa terasa, iz dvorišta, sa balkona…

…………………………………………………….  

Doktora Milana Živića, pronašao sam u svom stanu, juče, sreda, oko 17 časova. Delovao je kao i uvek, smireno, ponavljam, previše skromno za čoveka, koji je od života uzeo samo nekoliko dana odmora, da bi se pripremio za nova iskušenja.

Moram da priznam, mislim da je doktor Milan Živić to i primetio, da sam bio uzbudjeniji. Profesionalni izazov, razgovor sa čovekom, koji deo život ostavlja tamo gde korona savladava ljude. Pričamo o nečemu o čemu sam slušao u tri na televiziji, gledao samo snimke iz bolničkih soba. Ovo sada, nekako sam doživljavao, potpuno drugačije, kao da sam Milana Živića imao pred očima kako na Odeljenju Intenzivne nege Kliničko bolničkog centra u Nišu, ulaže poslednje drhtaje da sačuva ljudski život.

To "dobar dan" osetio sam, rekao sam, na nekakav poseban način. I razgovor je krenuo.

Danima se u Pirotu priča o našim lekarima koji su od aprila u niškom Kliničkom centru.

Stižu do nas zadivljujući utisci o njihovom radu, neizvesnoj borbi, časnom profesionalnom radu.

Razgovor se polako "otvarao". Pričao sam o našim nastojanjima da izdvajamo junake ovog vremena, da sam s nestrpljenjem očekivao da se vidimo. Dr Neša Zdravković, koga izuzetno poštujem, pomogao mi je. Dobio sam brojeve telefona, najavio me dr Milanu i eto ulazimo u sve "dublje" detalje.

Kada razgovarate s lekarom koji dnevno osam časova bdi nad pacijentima čije su patologije različite, neminovno je postaviti i ono najteže pitanje. Dr Milan Živić, strepim, nikada neće zaboraviti izgubljeni život mladića, rodjenog 1995. godine.

Ovo je prvi deo našeg razgovora sa dr Milanom Živićem. Bilo koja reč, utisak, preneto (ne) raspoloženje, zaista je suvišno! 

Jedino divljenje, poštovanje i ništa više!

Sutra nastavljamo!