Ovo je ko zna koja priča o njima objavljena na našem Portalu. Ispraznile se reči, ostala samo briga i često razmišljanje.

Kako je njima, noćas bila samo dva stepena, kiša skoro da ne prestaje.

 Krenuo sam jutros da sebi, da li i vama, odagnam te misli i potražim njihove reči.

Dočekala me Marija, u naručju Savena,  jednogodišnja devojčica.Tamo do zida novi član, mali pas!

Azra, ne znam ko je dao ime.

Kako im je unutra? Njih petoro: baka, Marija majka, Savena najmlađa, Lela i Stanko. Svi tu, u sobičku s pocrnelim zidovima, plastičnom folijom umesto prozora. Pretoplo, makar tu. Isečeno bure napola, ćunak. Pronašli su negde dve-tri grede i lože.

Teško se izdržava unutra. Guši ustajali vazduh, opori miris pocrnelih zidova, nekada je tu gorelo...

Krenuo sam. Tu ispred spava otac Milan, srčani bolesnik, u "sobi" bez vrata i prozora, jedna sofa, nekoliko ćebadi. Sve što ljudi donesu. Prokišnjava i ovde. 

Deca izašla napolje.

Krenem, zastanem, rekao bih još nešto! Dečica mašu, trče. Šta oni znaju o životu... Azra je njihov jedini drugar. Čuje se čak i smeh...

Ironija! Oni i Azra, nije li sve to postalo jedan te isti život.

 Ako je to!

 Izlazim, konačno.

Ne mogu više ništa da kažem. To je! Sve i reč i tuga i briga pomešana detinjom vikom.

Azra...

Šta znaju dečica šta je pseći život!

O Bože, šta mi pade na pamet, da li ima neke razlike?!

Tužno!