Posle pet meseci  života, ako je to bio život u ljudskim uslovima, porodica Dinčić je juče tokom prepodneva preseljena u Krupac. Marija, Milan, troje dece i Milanova majka smešteni su u prizemlje kuće na ulazu u selo, prvi sokak levo od autobuskog stajališta.

U ovoj kući ranije živela je, takodje, neka romska porodica. Od novembra meseca, kada smo od Nadice Adamović i Bojana Pešića  iz Gradske uprave, dobili informacije. Prizemlje, ili prvi deo, inače nezavršene kuće, uredjeno je. Sobe su okrečene, postavljen laminat, uredjeno kupatilo. Uslovi za normalan život postoje.

  Juče sam oko 15 časova bio u novom domu Dinčićevih.

..............................................................................

Kada su nedavno Dinčićevi udomili pet psića, reagovala je grupa Džioni sa FB, bili su dirnuti pažnjom i u nekoliko navrata minulih dana dolazili na staru Klanicu.

Znajući za uslove u kojima žive, pripremali su ovih dana obuću, odeću, nešto slatkiša da im odnesu.

Kako su Dinčići od juče dobili dom, danas smo Branislav Sibinović, jedan od članova grupe Džimi otišli u Krupac. Žućka smo napunili kesanama, kutijama, priborom za ručavanje, još nekim potrepštinama.

Kada smo stigli, došla je i ekipa iz Crvenog krsta. Doneli su dve kutije u kojima je hemija, hrana...

 .......................................................................

Moraću da  objasnim. Ne sebe, ne moje ponašanje. Ovako bih reagovao uvek i u svakoj situaciji. U pitanju su ljudi, mala deca. Uslovi u kojima su živeli su nehumani za bilo koje i kakvo društvo. Smatrao sam da je  nekako deo našeg novinarskog posla da reagujemo u svim situacijama, tužnim, teškim po život ljudi, da smo tu da pružimo ruku, kao i onda kada treba nekoga slaviti i hvaliti.

Ova porodica ima troje dece, dakle insinuacije o velikom broju dece je nekorektna. Svako ima pravo na život u nekim realicijama koje nisu ispod ljudskih. Ono tamo, nije se razlikovalo od uslova u kojima žive  ... Ne bih.

Kao čoveku, humanisti, rodjenom u ovom gradu, svaka reakcija, briga grada da se pomogne ljudima je za pohvalu.

 Onog dana kada je Nadica Adamović pozvala, osetio sam to zadovoljstvo da su  "gradski funkcioneri" razumeli težak život Marije, Milana i dece.

 Jeste sve to išlo tako sporo, jeste stigla zima sa dubokim minusom, ali stiglo se.

Ne prihvatam jučerašnji nastup upravo njihove sunarodnice, koja je onako sa visine, upozoravala uznemirene ljude. Taj nastup sa visine pokazuje i to, da se ljudi brzo zaboravljuju, da im više nije u podsvesti sve što je za njima i da u bundama, doterani, bilo bi dobro da svi tako izgledaju, namirisina, navrata na pet minuta i prospu  neko nepotrebno strahopoštovanje. 

Njima su potrebne viljuške, imaju samo jednu, tanjiri, sapun, peškiri, kao što im je potrebno i razumevanje i podrška.

 Ovo od juče, sunarodnice na položaju, ne donosi ništa dobro...

 Naprotiv!