Iskreno, nemam neku empatiju kada je Zavojsko jezero u pitanju. Iz mnogo razloga. Možda i zbog svega što se nekada dogodilo, ali i zbog toga šta ovom prostoru stvorenom prirodnim silama, sada rade ljudi.

   Ali to je manje bitno. To je viša sila, jer, pobogu, jezero nije naše, Pirot ništa ne može posebno da uradi. Čak i onim divnim šumama, livadama iznad. Zna se dokle i gde može da se nešto radi i kraj.

 Doduše i to gde se radi je postalo potpuno relativno.

  Kupanje u jezeru je poseban razlog. Ako odete kolima, a tamo nemate neko plovilo onda ćete kroz mulj, blato, nesigurni šta je dole, krenuti u zelenoplavu vodu Visočice.

   Nikada nećete biti sigurni da li je ispod vas neki šljivar, zadružni dom, odžak ili ograda od gostuških ploča.

   Zašto ovo? Ne zato što bih da bilo koga odvraćam da ne dolazi i ne uživa u lepoti prirode, već što želim da pitam zašto se nešto ne promeni?

Iskreno ovo pitanje ne znam kome da postavim.

 Znam ko koristi ovu vodu i često prazni jezero do potopljenih grobalja i kuća u Lukanji.

  Ali ne znam ko bi trebalo da se pokrene i nešto uradi.

   Zašto se ne bi pročistilo makar stotinak metara od obale, napravio prilaz, posipala peskom plaža?

   Zašto se ne bi postavilo sve potrebno što postoji na morskim plažama i tako omogućilo potpuno uživanje?

     Zašto se ne bi uradilo neko igralište za decu, postavile ležaljke, suncobrani?

Zašto se ne bi ogradio prostor dokle može da se bezbedno pliva?

 Ma hiljadu zašto!

     Znate kada u svom gradu nemamo bolje, onda okupiramo Jermu, Temšticu, skaču žabe oko vas, mravi na sve strane, plašite se stršljenova... Ne dao Bog!

     Da se razumemo, nisam od onih koji traže konfor pored planinske reke, ali, zašto ne bismo te čari prirode, prilagodili potrebama ljudi i napravili nešto što bi bilo još lepše?

   Nemaju svi bazene u dvorištu, ne mogu svi na more, nemaju svi čamce, splavove, vikendice od 200 kvadrata pored jezera.

  Šta sa onima koji dodju kolima, prostru ćebe, stave stočić i stolice na rasklapanje i hteli bi i oni, da udahnu lepotu prirode.

    Eto. To su razlozi zbog čega zastanem kada kažem jezero.

  Postoji ona figura!

    Neću mravi da nam laze po nogama! Valjda bi neko GORE ili neko OVDE imao neku bolju ideju. Za nas, obične smrtnike!

,.........................................................................................

        Zvao je moj dobri drug. Srušili mu u ono vreme kada su rušili, za metar i po, vikendicu. Napravio skromno. Terasa, soba, deo za kuhinju. Ostala samo betonska ploča. E tu sada postoji kontejner, sredio ga za svoju dušu, treba mu malo da bi mu bilo lepoiI s porodicom, ima unuke, dolazi kada može.

     Ima čamac, napravio tendu i plovi.

    Iako sam imao u planu da "šiljim olovku" i nešto pišem, nedelja, krenuli smo!

    ......................................................................................................

    Ovo prvo gore je široka tema i imam utisak da se skoro neće rešiti.

     Ali ovo, ovo nije problem za 21. vek. Pre neki dan sam "izludeo" od Pirota do Visočke Ržane i nazad. Užas.

  Ovo sada, ništa bolje. Ma, bolje, užas! Dve deonice su katastrofa.

    O čemu mi pričamo? O kakvom turizmu i zašto se hvalimo? Može Braca Zlatkov da smišlja, da se radjaju ideje, da juri po Staroj planini, ako nema puta nema T od turizma.

 Još i onaj san o povratku na selo!

     Na jezeru je lepo!

  A šta je LEPO?

 Lepo je jezero, bistra planinska voda, lepa je Stara planina, sunce, šumoviti predeli! Čist vazduh. Dobro se jede i spava gore.

 To je LEPO!

 Darovi prirode!

      Na rastanku sam vas pozdravio, dok su mi se mešala raspoloženja. Jeste da ću morati jekodermom da se saniram kada dodjem (može i kiselo mleko) što smatram darom prirode i unutrašnjim zadovoljstvom što sam pobegao od svakodnevice, ali i nekim osećanjem koje me, eto, nateralo da napravim ovaj tekst.