Obećao sam nastavak. ZASLUŽILI SU Krupčanje da se Jagnjijada čuje daleko!  Uvertira je bila čudna, čak, bio sam u dilemi da li da odem u Krupac.

Kmetica, očigledno da je smatrala da tako treba, ona zna razloge, nije nas obavestila, nije se javila.

Otišao sam zbog ovog silnog naroda koji se okupio i brojnih meštana, koji su danima pre vikenda radili da sve protekne onako kako jeste!

Kroz selo se i moglo, stigao sam u koloni od desetak vozila. Ljudi zaduženi za parking baš su se potrudili, mada su vozila bila tako "načičkana" da sam u jednom trenutku okrznuo jedan automobil. Eto, neka se vlasnik javi!

Krenuo sam, najpre, na teren. Postavljena bina, kraj nje gradski funkcioneri, čekalo se otvaranje. Folklorci čekaju, gledaoci na "tribinama". Brzo sam se snašao. Tamo odakle dolazi miris, tamo je glavno.

Idem dalje. Zarumenili se i "takmičari" učesnici! Lepo se rasporedili. Dvojica, trojica koji gledaju vatru, "miluju" nekom krpom "životinju" i posmatrači, poveća grupa koja se pravilno rasporedila za trpezom. A, na trpezi, nema samo "od popa uvo"!

Uspeo sam. Jesam malo mezio, na dva tri mesta "srbnuo" domaću, ali sam, kažem, uspeo da se oduprem i ne nađem sebi mesto na nekoj od klupa za "rezervne"!

Pravac nazad. Zakasnio sam da propratim govore. Kažu da je govorila kmetica Dragana i zamenik gradonačelnika Miloš Colić. Izvinjavam se! Stigao sam na vreme da napunim dušu, da sretnem jedno milo biće, malu Lenu Krstić, učenicu prvog razreda OŠ Sveti Sava.

Da li će naša pokojna predivna Seka Spasić, naša "bela vila" sa Stare planine, dobiti svoju naslednicu?

 Lena Krstić!

I dalje šetam košarkaškim terenom. Sećam se kada je asfaltiran. Rekao bih da je super za ovo uživanje. Folklor Ansambla Doma kulture.

Pošto se program završio, gradski funkcioneri, neki od kmetova iz sudsednih sela i još neki uputili su se u školsku zgradu. Krenuo sam za njima. Kmetica je nosila "kravaj". Šta li će da bude tamo? Loša procena. VIP sala! Stolovi razmeteni u ćirilično slovo P.

Kažu, nikada nisam bio da je Jagnjijada bila "nasred sela"! Kako je školsko dvorište uređeno preselila se ovamo, hvali se Marjan Rančić, direktor. Kaže da su se trudili da sve bude "cakum-pakum". I jeste bilo!

U prvom raportu u subotu, šalio sam se, mada sam mislio tako. Sav spektakl bio je smešten na tri nivoa, ili tri "stejdža" - scene!

Ovaj treći, kao na vašaru, domaća radinost. E, to su i liciderska srca i šajkače, mafini, ali i sve vrste rakija, video sam i peglanu i veliku gomilu jagnjetine. Po ceni od 3400 ili 30 "evrića"!

Žika, moj drug, nekada šef na Planinarskom domu, sada ima kultni restoran na ulazu u Dimitrovgrad, razvio je veliki beli šator.

Dok se vruće pečenje lomi, a konobari se 'vrckaju", jagnjetina po "sniženoj ceni" od 3.400 dinara se tamani u slast! Između stolova, tamo na kraju "sale", naslednik mog pokojnog školskog druga, legendarnog Zorčića, njegov sin i njegovi "suigrači - tuku li tuku".

Kako da odolim?

I tako! Opčinjen miomirisima, u duši raznežen, a gladan (zamislite) i umoran, znojna čela, ali vrelih obraza, odlazim. Na parking siguirno još stotinjak vozila više. Tri okolne njive zauzela vozila. Žućko me čekao. Nije mu bilo lako na majskom suncu, podno Vidliča.

Da, odlazim. Ponovo teško, možda još teže bilo je probiti se između automobila. To bi za Krupčanje mogao biti prvi zadatak za, Bože zdravlje, sledeću godinu.

Kolona se zaustavila. Folklorci su lagano odlazili. Glavni s harmonikom krenuo je, a za ovakve devojčurke i momčiće dovoljno je da čuju prve taktove harmonike.

 Oro! Ajmo u kolo!

Žućko je ostao da čeka.  

Igraj, nasred selo…

Kroz selo se i dalje prolazilo oprezno.  Iz grada se i dalje dolazilo "u kolonu jedan po jedan".

Trajaće ovo do duboko u majsku noć. Dolaze narodnjaci, Bilja i Aca, tako su najavili…

U prvom tekstu, pogledajte, rekao sam utiske.

Ponoviću, dilemom!

Peglana kobasice, da li je tvoj primat ugrozila "šarmantna" pirotska domaća životinja?!

Izgleda da jeste.

 Bravo, Krupčanje!