Da li je Jovan Tomanović personifikacija našeg vremena!? Zašto živimo, ako ćemo dozvoliti da, ponekad, tako malo budemo – LJUDI?

11. decembar 2019. 16:30 Društvo Pirot Plus Online

Boldirani kurziv

Jovan Tomanović! Igrom sudbine, postao je tema ovih dana. Njegov život, njegova sudbina bili su njegov izbor.

Govorilo se da je Jovan Tomanović bio najveći talenat rodjen u Pirotu, da je kod Zorana "Korejca" počeo da igra za prvi tim sa 15 godina, da je igrao u ekipi koju su trenirali Zvonko, Godjinac, da je legendarni Aca Nikolić imao u rukama dve avionske karte Pariz – Njujork da ga povede u NBA, da je igrao u Proleteru, Radničkom LMK, Kumanovu. Da je jedne večeri na treningu Borca, udario kapitena Andrića, o čemu je brujao Čačak, zbog psovke koju smo svi često trpeli , znate ono "majku bugarsku" i da se preko noći vratio u Pirot.

Jovan je, obzirom na izraziti talenat, da je smirio svoju mladalačku energiju, bio "projektovan" da bude srpski Dražen Petrović.

Posle Čačka, otišao je u Kumanovo, odakle se vratio u Pirot. Znam da ga mnogi predsednici KK Pirot nisu ili dobro razumeli, ili nije on njih, tek za vreme mog trogodišnjeg predsednikovanja (apsolutno nebitno), Jovan Tomanović, bio je najbolji strelac i jedan od najboljih igrača veoma jake Druge lige u kojoj smo igrali. U tom periodu, igrao je ukupno četiri godine za Pirot. Kada je Jovan bio u timu, bili smo sigurni da ćemo dobijati utakmice !

Da , bilo je tako!

Ovo nisam slučajno ispričao.

Nisam i neću da pominjem njegovu privatnost, porodične probleme, podstanarski život, kratko vreme rada kao trener u KK Pirotu, u vreme Baneta Kostića, ali i ruku pomoći koju mu je pružio Neša Djordjević da radi po ugovoru kao čuvar na Stadionu omladine.

Jovan je, kada je prestao da igra košarku jedno vreme radio u Tigru, gde je stekao mnoge prijatelje, koji ga i dan danas poštuju. Kada je Tigar smanjivao broj radnika, Tomanović je morao da napusti posao.

Danas je dobar čovek Aca Djordjević, pored Lakija i Perkinsa, jedan od onih veoma bliskih prijatelja, bio u baraci. Vrata su bila otvorena, u baraci je ostalo sve onako, kako je Jovan ostavio u ponedeljak oko 10 sati, kada su kola Hitne pomoći stigla da ga prevezu do Bolnice.

Možda će se Jovan ljutiti, ali, evo gde je živeo ovaj čovek.

Ne volim fejsbuk , ne želim da imam profil, prazne su tu ljudi na različite načine, iz mraka, pod tudjim imenima. Pogledavam stranicu naše Medijske kuće, često iskoristim profil od ćerke, da , živ sam čovek, odgovorim na neke nekorektnosti.

Video sam juče, fejsbuk se "upalio", da "gori" od različitih pozdrava i "pozdrava", srceparajućih poruka. Ima tu i rasprava. Razumeo sam Barbaru, koju znam kao odbeglo dete sa ratišta i njenu spremnost, jedina je za sada, koja je tražila žiro račun da pomogne Jovanu . (Barbara Jovan nema to).

Ono što je u svemu ipak, najznačajnije, Jovan Tomanović je naš čovek, Piroćanac. Vredeo je mnogo kao sportista, bio je tražen od mnogih klubova. Pirotu je dao onoliko, koliko je on želeo, ali i koliko su ga neki predsednici i treneri shvatali.

Možda je samo malo više trebalo ukloniti sujetu, razumeti ogroman talenat i mladalački nemir koji je živeo u njemu.

Možda mu je, onda, kada se rušio njegov porodični život, trebalo pomoći, vratiti u Klub, u njegov dom i pomoći mu da se životno vrati.

Jovan Tomanović je mnogo toga lošeg sam sebi učinio. Jeste bio nemirko, igrao se svojom mladosti, jurili su ga klubovi, godilo mu je sve to. Svirao je gitaru, eno je sakrivena i dalje u baraci, oni koji su mu bili bliski, znali su koliko je i častan i iskren, ali i tvrdoglav u svojoj želji da bude dostojanstven, da ne moli, ne kuka, ne plače, da gleda i oseća na sebi sve surove rane života. Ovo je neko vreme kada , da bi se uspelo, treba biti drugačiji. Umiljatiji, snalažljiviji, ajde grubo čak i – ljigaviji!

Da, čudan je život, bolni su romani o ljudima koje piše. Jovan Tomanović nije jedini. Znam da se neki, obračuvajući se sa njim, kao zamišljenim protivnikom, drugačije pričati o njemu. Znam i da se mnogi navodno "brinu" o njemu, a da ničim sve ovo vreme, nisu ama baš ništa uradili za njega. Čak samo to - kako ti je druže, da li si danas nešto pojeo!!

Ovih dana sam, kao i još nekoliko ljudi, doživeo Jovanovu muku, kao neki surovi produkt vremena u kojem živimo i ponašanja ljudi i nebrige za sve one koji su dospeli na rub, nagnuli se nad ponor života...

Taj Aca pedagog, koji je sa majkom dugo vremena, donosio Jovanu hranu, koju je majka kuvala da može da jede, jer taj nemirni Jovan ni "zube više ne može da pokaže", iskreni humanista Nikola Kostić, Laki i Perkins, Neša Djordjević i još neki čija imena ne znam i ne mogu da ih pomenem, doživeli su Jovanovu muku kao svoju i pokazali ono što neki drugi nisu.

Juče , kod "Kralja" dok sam mu kupovao sendvič, to mu je bilo volja, sreo sam njegovu kćerku. Znam je kao mali devojčicu, koja je takodje, za oca kupovala hranu , spremajući se da ga poseti. I to sam želeo da pomenem, jer mi je muka od tih zluradih šaputanja dušebrižnika, da tog Jovana ni rodbina ne razume !! Kakva drskost !

Osećao sam neku moralnu, ljudsku obavezu da ovo objavim, kako bih na kraju rekao ono što je u ovoj priči, valjda, najbitnije.

Bio je poslednji trenutak, možda u sudnji dan, da se jednom čoveku , da mladom čoveku , Jovan ima samo 58 godina, pogleda u život, vide njegove muke i pokaže put do spasenja.

Sve drugo zaboravite.

Zaboravite da je bio i ostao ime koje se zna u pirotskom sportu, zaboravite da je bio sportista godine, da je slobodno mogu reći, spotska legenda! Sve to zaboravite. Jovan Tomanović je čovek, otac, koji se u jednom suludom vremenu , kada su se ljudi otudjili, našao nad strvinom koja je mogla da sunovrati njegovo vreme.

Samo taj gest, ako se odredi kao neko životno opšte mesto, neka moralna obaveza , da se čoveku spasi život, dovoljna je , da na sve to gledamo , kao na pokušaj ljuidi da se medjusobno približe i razumeju!

Jovan Tomanović, u ovom dobu u kojem se borimo, postaje ne samo čovek kome je potrebna ruka, Jovan je karakter NAS LJUDI .

Personifikacija vremena! Posledica naših shvatanja i grubog zatvaranja u NAŠE!

Ako dozvolimo da bude još "Jovanovih sudbina" onda se moramo jednog dana pitati zbog čega smo to živeli, ako smo tako malo BILI LJUDI !