Moja pokojna baba Ljubica bi rekla:

A bre sinko dosta više, stani, samo si iznaodiš rabotu!

..............................................................

Prvo što sam uradio juče, kada sam se oko pola četiri vratio sa “Pantine deponije” da bacim sve sa sebe, da se to odmah iskuva, a ja otišao pod tuš da skinem sa sebe sve ono što sam tamo sakupio.

 Dezinfekcija totalna!

A zašto, možda ćete pitati.

   ... Sanja Dragutinović, osoba čistih pogleda na život, ima predivan posao. Posle “pada Prvog maja“ odlučila je da čuva decu. Dadilja. E ta Sanja, osim što najviše na svetu voli svoju i tuđu decu, neobično voli pse.  Posle onog razgovora ispred zgrade gde radi (uvek “zelene“ ), dogovorili smo se

U pola tri “kod Pante”

   I bi tako!

Još mnogo toga mi je ispričala Sanja na odlasku.

Odlazeći, znao sam da ću morati da se vratim već sutra ujutro, da završim priču o ovom čoveku...

Dal je moguće... odzvanjao mi je u ušima baršunasti glas Tome Zdravkovića!

Sve je moguće,  urlikao bih u odgovoru, ali nisam, jer sam bio sam, tamo, kod ispražnjenog buvljaka!