Da najpre podsetim! Pre neki dan sam poslao mejl na četiri adrese. Policiji, Osnovnom tužilaštvu, Osnovnom sudu i Centru za socijalni rad. Pozvao sam se na Zakon o dostupnosti informacija... Ovaj Zakon pišem u kraćoj formi jer je naziv dugačak. Verujem da oni kojima šaljem ovakve i slične mejlove, znaju o kojem se Zakonu radi.

Nevolja je u tome, što se u poslednje vreme sve češće pozivam na obavezu druge strane da odgovori, jer ih je sve više onih koji upravo naš medij izbegavaju.

 Zašto, ne znam, ali to govori o njima!

 Možda još o nekome!

Elem, prijatno me iznenadilo kada smo, po završenim svim obavezama, a bilo ih je dosta , videli mejl iz Centra za socijalni rad.

Evo mejla!

Da bi se zahvalio, odmah sam odgovorio! Moram da kažem da mi je “avantura rečima” potpuno jasna, da ima ironije i pokušaja da se ovakvim načinom, možda, baci, već dobro poznata “prašina u oči”, kako se svi DETALJI, napisao sam STAVOVI, (pogrešio) ne bi objavili.

Ponavljam, nas je interesovalo da li je i u koliko navrata tragično preminula Sanja Manolilov, tražila pomoć, saradnju, podršku (recite pravilan izraz!) kako bi se zaštitila.

Poštovani,
zahvaljujem za ,,lekciju" koju ste mi ,,održali", podsećajući me kako se zove Zakon. Izuzetno bitno. 
Nisam naravno u obavezi da znam sve zakone po kojima postupate. Ovo ,,stavovI” mogao sam da upotrebim i drugi izraz, odnosi se samo na činjenicu, dilemu, pitanje, da li je i u kojim slučajevima i kada ubijena dolazila kod vas na razgovore. Ništa više! 
Hvala !
Pozdrav
Nenad Paunović