Jedna misao iz Andrićeve besede prilikom dobijanja Nobelove nagrade, urezala mi se, čini mi se, za čitav život: “Jer pripovedač i njegovo delo ne služe ničemu ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti”. To je ono što je bitno.” Svevremeno i opominjuće, u životu uopšte, pa i ovde, na društvenim mrežama. Sve što kažemo i napišemo mora imati težinu i biti dostojno čoveka. I stav, i pohvala, i kritika, i šala. Da se, onaj ko čita-obraduje ili nasmeje, razneži, naljuti, opomene, zamisli, postidi…. ali ne i povredi i uvredi i ponizi.

Kakva je poruka koju šaljemo tekstom, da li smemo uzvisiti sebe tako što ćemo uniziti druge? Ne možemo svi biti Andrić, Domanović, Dučić, ali kao što postoje kritičari i kritizeri, političari i politikanti, postoje i pisci i piskarala, i pesnici i stihoklepci. Svako može slobodno da priča, ali svako snosi i moralnu odgovornost za ono što priča. Možda je ovo moja borba protiv vetrenjača, možda sam “džabe krečila”, i možda kao “svi ovo znamo”, ali čini mi se da ne znamo. Imala sam potrebu da sve ovo glasno kažem, jer mislim da, pre svega, treba da, u svim bitkama koje vodimo, budemo i ostanemo Ljudi.