Nisam imao dovoljno vremena, a i ljudi su inače traumirani, uplašeni, odbijali razgovore.

Juče sam se vratio u Sopotski Han. Tamo na uglu, gde se skreće put za Sopot, video sam domaćine. Peru prozore, stakla na vratima.

Mlađi žive u gradu. Rekao mi je da su se upravo svi vratili i da je od ponedeljka, 26. decembra deo porodice koji žive u toj kući, odveo u Pirot.

Nije mogao da kaže detalje.

Pojavio se deka Stanimir. Hoda teško, pomaže se štapom.

Prihvatio je da razgovaramo. Prešao je osamdesetu. Da, nije bio voljan da priča u detalje. Tu noć, nedelju na ponedeljak, neće zaboraviti. On, baka, ćerke, unuci…

Bila je ovo samo jedna od, verujemo, mnogih sličnih ispovesti. Ostajemo spremni da sa ljudima razgovaramo o toj noći i danima kasnije. Možda u tim pričama saznamo još neki detalj koji treba upamtiti.

 Rekoh, da ponovim, ovo Pirot nije doživeo i ne treba tek tako baciti u prošlost!

 Da se ne ponovi!