Nekako sam se "provukao" između teških kamiona Hanputa. Staza kojom sam išao posipana sitnim kamenom, razrovana. Tamo desno momak se penje uz betonski stub, popravlja kvar. Kasnije sam saznao da su tokom radova prekinuli kabl.

Nastavljam. Pruga koju tražim, tu gde je stigla, ispred mene. Pozdravljam uvek ljubazne, nasmejane ljude. A, rade težak posao.

Prilazi mi crnomanjasti čovek...

Uvek sam voleo tu neizvesnost. Odlazak u nepoznato, razgovor sa ljudima koje prvi put vidim. Da slušam njihove priče. Dok razgovaram, osećam neko unutrašnje zadovoljstvo. Koliko dobrih, zanimljivih, drugačijih ljudi postoji, a do njih se nikada nije stiglo.

Rukujem se s crnomanjastim čovekom. Kasnije mi ispričao da je živeo i radio u Nišu. Radio u "važnoj firmi", pravnik, neću o tome. I sad se često spominje.

Vidim da je tamo razgovarao sa "hanputašima". Hvali ih da su dobri ljudi.

Započinjemo razgovor...

Priča Rade u jednom dahu. Sve zna. Uostalom, takva mu "rabota" bila. Pominje 1878. i Milana Obrenovića. Sve zna...

Dok slušam Radeta, ne mogu da verujem. Priča u jednom dahu. Tu preko pruge, tamo gde prolazi Koridor, pronađeno je naselje iz neolita. Dve peći, keramika od gline, između 7. i 9. veka pre nove ere.  Vinčanska kultura. Zar nije da se sačuva, da se ogradi, put pomeri? Da svedoči o životu pre mnogo godina. Nešto odneto u Beograd, nešto je lično ministarka kulture Bugarske odnela u Sofiju, bila kod Radeta kući.

Priča Rade da gore na vrhu brda se nalazila i citadela, rimsko kale. Sve to na našoj teritoriji! Ko smo to mi, kako to gledamo na život, na prošlost, na istoriju? Koga i šta poštujemo?! Pomene često sve to, ali brzo nastavi.

Pozvao me Rade na jednu domaću, paradajz iz gradine. Odbio sam jer sam se baš zadržao... došao sam u pola dvaneset, skoro će jedan!

Reče on, prođosmo kroz korov. Šta je ovo, Rade druže? Zamislite bunar sa zdravom pijaćom vodom. Dve daske preko. Ne daj Bože!

Rade nastavlja. Poslednja železnička stanica iz vremena Milana Obrenovića. Srećkovo!

Srušiće je. 

Kraj nje divlji kesten. I jedno i drugo preko sto godina!

Zanemeo sam! Ne znam, možda preterujem, ali kada vidim sve to, podseća na zadružni dom u Prisjanu, kada vidim i čujem o starinama koje ne poštujemo, osetim neko neraspoloženje.

Pirot je na možda najpoznatijem putu u istoriji Via militaris, koje su sve vojske ovde gazile.

Zar samo asfalt, maskiranja...

Pre nego da krenem, napravio sam još jedan snimak. Desno tamo u brdu Obrenovac. Ispred stanica Srećkovo, tamo preko sporednog puta Hanovi ili anovi kako su ih zvali!

Istorija koju smo ne samo zaboravili, odbacili, ružimo je, zatrpali smo je...

Kultura življenja ili nedostatak poštovanja.

Nije život u ovom gradu počeo od vaše godine rođenja!