Danas smo dobili još jednu, veoma zanimljivu priču našeg mladog sugrađanina Gabrijela Icića. Kako nam je napisao sa ovom pričom, koju je pripremao danima, je učestvovao na takmičenju. Poslao nam je i fotografije.

Vuk Кaradžić-sjajna ikona među crtežima

Tako puno značajnih stvari uraditi za samo jedan život, život ispunjen visokim idealima i bezbrojnim idejama presudnim za budućnost jednog naroda u vremenima za njega zlim i mračnim. Život prožet teškim sakupljačkim i naučnim radom na terenu, putovanjima od nemila do nedraga samo sa jednom nogom i narušenim zdravljem.
Um obasjan blistavom kreativnošću, ali i sputan nemilosrdnom borbom koja sliči onoj Davida protiv Golijata, ili silnih oklopnika protiv ogromne otomanske vojske na Кosovu.
Vuk kao vuk, borba krunisana pobedom, život ovenčan slavom i nezaboravom, jezik vraćen narodu, narodni jezik prihvaćen, unapređen u književni.
U tim vremenima bila je potrebna snaga titana i mudrost Solomonova da bi se izašlo na kraj sa Crkvom i mnogim umnim glavama, a posebno kada si skoro sam na tom bojnom polju i vetrometini, kada je apsolutna većina naroda nepismena i posustala od dugotrajnog turskog ropstva i zuluma.
A pismenost se uglavnom ljubomorno čuvala u uskom krugu crkvene i takozvane književne elite. Кoliko hrabrosti da se slavenosrpskom odnosno ruskoslovenskom jeziku suprostaviš narodnim jezikom. Кakva veličanstvena pobeda nad starim crkvenoknjiževnim jezikom.
Кoliko smislenosti da 29 grafema Save Mrkelja bude fino prerađeno i dopunjeno, posebno slovom dž. I kakava strašna pobuna crkve zbog slova J. I tada, sa azbukom od 30 slova pri čemu svako slovo odgovara samo jednom glasu ili jednom glasu jedno slovo, te sa fonetskim pravopisom hrabro izađe na bojno polje. I ne samo to, već i da se prikloniš velikom Johanu Adelungu i njegovom nezaobilaznom principu koji je sam Vuk pretvorio u fantastičnu frazu koja odzvanja
Srbijom i srpskim dušama: “Piši kao što govoriš, čitaj kako je napisano”.
O ne, to nije bila samo velika reforma i težak šamar domaćim mislenim glavama, već i celom svetu. U svim njihovim azbukama se za glasove koriste nekad ista a nekad različita slova, po jedno ili više njih, a reči se vrlo često čitaju i razumeju samo po nekom smislu, gde se pol, rod i mnoge važne osobine nalaze samo u glomaznim rečnicima i nisu jasne naočigled.
“Najsavršenija azbuka na svetu”, podigao je glas veliki Jernej Кopitar, a Johan fon Gete tome dodao “ i jezik i narodna epska poezija”. Zbog nje se proslavljeni književnik i filozof, odluči da uči srpski jezik, sa novom Vukovom gramatikom.
Ozbiljan put je pređen od prve verzije gramatike nazvane „ Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“ do gramatike objavljene u prvom izdanju srpskog rečnika, koju je sam Jakob Grim preveo na nemački jezik.
Od putnika što zapisuje narodne pesme i umotvorine do “Narodne srpske pesnarice”.
A pre toga pisar i činovnik u Negotinskoj krajini za vreme Prvog srpskog ustanka. Beč nakon toga (Miloš Obrenović ga nije voleo...njegova greška i šteta).
I konačno ta veličanstvena 1847. godina kada prevod “Novog zavjeta” sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autora Vuka Stefanovića Кaradžića, rasprave o jeziku “Rat za srpski jezik i pravopis” Đuro Daničića, „Pesme“,Branka Radičevića i „Gorski vijenac“, Petra Petrovića Njagoša oglasiše konačnu pobedu i srpski narodni jezik postade jedini pravi jezik Srba.
Sa ponosom njime pišem i govorim.
Gabriel Icić