Zašto mi je ovo palo na pamet? Gledam Konstraktu na TV, peva! Počinjem tekst i parafraziram:

Fudbal mora biti zdrav. 

Biti zdrav, biti pošten. 

Biti pošten, biti samo fudbal!

Nije nam fudbal više zdrav, nije nam ni pošten. 

Kakva to može biti igra, ako Marko Vidojević, (kao i Goran Lazarević, istog su poštenog učenja ove igre) dođe u svoj Pirot (gde su ga nosili na ramenima), sav u "modricama" posle prošle utaknice, bez pet fudbalera i legendarnog Popaja. Crveni, požuteli, povređeni, roviti... 

Kakav to može da bude fudbal kad Marko tokom meča doživi toliko stresnih trenutaka, da mu nema druge, već da se u najboljim godinama, kao onaj Trajković, pita - dokle više, neću, ne mogu!

Ako pratite naš Portal i moja glasna razmišljanja, biće vam sve jasno. Najpre, ako ste čitali najavu ove utakmice.

Kada sam pomenuo ime Danijel Zlatanović, bilo je za pretpostaviti šta će se desiti.

A evo ilustracije njegovog dela:

Razočaran mnogo čime, odlučio sam danas da ipak ne idem "mečki na rupu". Znao sam ko bi me sve dočekao. 

Od drugara Stevice Josifovića, Piroćanca iz Knjaževca, na svakih desetak minuta saznavao sam mučnu istinu sa Stadiona kraj Nišave. Nešto "puniji" nego juče, kad je igrao Radnički!!!

Devet kartona, crveni karton, scenografija poznata oko terena, ali i zicer koji su kod 1:0 imali danas domaćini iz Knjaževca.

Sudija se šepurio, nije mario za ono malo Knjaževčana i Markovih prijatelja iz Pirota koji su često skakali uzvikujući čistokrvne, sočne srpske reči!

Zvao sam maločas Marka Vidojevića. Razočaran, uznemiren, nije mogao...

Čovek ponekada izgubi želju da bilo šta izusti.

Nemoć!

Užasno osećanje, pogotovo ako je u nekom trenutku bitnom za život, opstanak.

I dalje mi se dilema nije promenila.

Zašto sve ovo? Zar ne bi moglo da konačno budemo ONO što reče blaženopočivši naš dragi patrijarh Pavle!?

Hajde, zaista, da budemo ljudi, ako je moguće!?