Ne znam kako je vama, tek svaki moj odlazak na Pijacu je događaj za sebe. Kada "pišem domaći zadatak", obično su to crvene paprike, praziluk, paradajz naravno, u poslednje vreme i sirove semenke, voće obavezno.

Svaki odlazak ima nešto svoje. Volim te vredne skromne ljude. Sve ih razumem.

E, sine, starejemo deda i ja. Krstetina me boli, mora da navadžujemo, da plevimo...

Posebno one naše iz naših sela. Razlikuju se, drugačije su. Ruke naborane, prevezale marame, "šamije" neke baš u godinama... Radi se i bori za kćeri, unuke...

Kakva slučajnost. U petak veče naša Tanja Pavićević, Piroćanka, poslala mi je pesmu koju je napisala. O Pijaci, o prošlim vremenima

PIROTSKA JESEN

Jos jedno sećanje od davnina seže
Za rodni kraj moj ko vrpcom me veže.

Kad jesen zavlada i dugine boje
Od žute do crvene uspomene kroje.

Kad se iz Pazara Tijabari hodi
S Golemi most pogled već te preporodi.

Drvoredi lipa tople boje nižu
Svaku dušu lako u visine dižu.

A kad se približiš pijačnome vrelu
Pravu uzbunu pokrene u telu.

Guševicu prodjes i već se crvene
Iz dzakova vire il koncem vezene.

Vrovinje, šilje, dal manje il veće
Svaka čeka strpljivo svoj kolačić sreće.

Da li će u ajvar, il peči pa gnječi
Al od glasnog cenkanja ponestaje reči.

Dal na komad cena je, il cifra za nizu
I na radost stigne se do realnog blizu.

U povratku torbe s drške ruke seku
I  šušpe odoše u hlad da se peku.

Polako ih okreću baka il unuče
I oblak se mirisni u dušu zavuče.

Gde god da se krene, šta god da se piše
Al ceo nam Pirot na šušpe miriše.

Jesenje boje, mirisi i ukus ajvara
Sve zajedno najlepsu uspomenu stvara.

Kad pijacom prodjem
Na današnji dan
Poželim Majci Božjoj
Srećan rodjendan.

Nek čuva nas grešne
Uvek nam se smeši
Moli sina za nas
Da probleme reši.

Kada  sam ušao u ovaj zanat, još od prvih dana Radio Pirota, sećam se kako nam je TGP govorio da su reportaže sa Tijabarske pijace pravi izazov, da je to za poseban zadatak, zadovoljstvo, taj razgovor sa običnim svetom!

Mnogo je godina prošlo. Ko zna koliko li je odlazaka na pijacu i reportaža bilo! I koliko li sam sudbina čuo, upoznao ljude.

Svima koji su dolazili u Redakciju, da počinju ovaj zanat, govorio sam da se prvi ispit polaže na pijaci!

Tamo se ulazi u svet tih ljudi, u ovaj zanat.

Uvek sam imao neku tremu, uzbuđenje jer ću da čujem te ljude koji od subote do subote, mnogi i drugih dana, ostave selo, nezavršene poslove u "gradini", na njivi, u kući, da prodaju ponešto od letine.

Bila je subota, ova poslednja, 21. septembar.

Imao sam "domaći", naravno. Mesnate, crvene paprike i paradajz, isključivo jabukar!

Evo tih priča za pamćenje sa pijace u Tijabari. Bila je Mala Gospojina!

Ne znam da li sam se proslavio kupljenim. Biće komentara kada dođem kući. A, da budem iskren, i nije mi to bilo tako važno!

Želeo sam da čujem te ljude, da im se radujem, da popričam sa njima.

Još jedno, ko zna koje zadovoljstvo, u ovom mom zanatu!