Posle više godina pisanja, traganja i objavljivanja tekstova na stranicama Pirot Plus Onlinea, knjiga „Palanka mi se u krv rascvetala“, autora prof. dr Dragana Mitića, ulazi u završnu pripremu za štampu.

Od prvih tekstova objavljenih na blogu „FiligranIja duše Ponišavlja“ do knjige koja je pred čitaocima prošao je put koji nije bio unapred zamišljen. Iz pojedinačnih tekstova postepeno se oblikovao celovit pogled na zavičaj — na njegovu istoriju, kulturu, pamćenje, prirodne vrednosti i mogućnosti budućnosti.

A šta je ova knjiga?

Postoje knjige koje nastaju iz potrebe da se nešto kaže. A postoje i one koje nastaju iz potrebe da se nešto ne zaboravi.

Posle više godina pisanja, traganja i objavljivanja tekstova na stranicama Pirot Plus Onlinea, knjiga „Palanka mi se u krv rascvetala“, autora prof. dr Dragana Mitića, ulazi u završnu pripremu za štampu.

Knjiga je nastala postepeno, iz tekstova koji su najpre objavljivani na blogu „FiligranIja duše Ponišavlja“, na portalu Pirot Plus Online.

Posle prvih objava, urednik portala predložio je da se otvori poseban prostor posvećen temama koje su se u njima pojavljivale. Tako je započelo šire traganje o zavičaju: o njegovom istorijskom nasleđu, kulturi, zaboravljenim tragovima, prirodnim vrednostima i mogućnostima budućeg razvoja.

Postojala su i mišljenja da bi te tekstove trebalo sistematizovati u vidu preporuka za planove razvoja Bele Palanke. Međutim, vremenom je postajalo sve jasnije da njihov smisao prevazilazi takvu namenu.

Oni su otvarali dublje pitanje:

Šta se dešava sa jednim prostorom kada počne da gubi svest o sopstvenom pamćenju?

Od tog pitanja počela je da se oblikuje i sama knjiga.

Ona nije ni klasična zbirka eseja, ni hronika, ni istorija Bele Palanke. U njoj ima istorijskih tragova, ličnih sećanja, kulturnih zapisa, predloga i pitanja, ali ih povezuje jedna unutrašnja nit: pokušaj da se u prostoru Bele Palanke i Ponišavlja ponovo prepoznaju njegova dubina trajanja, ljudi koji su ga kroz vekove ispunjavali životom i tragovi koje su ostavljali.

Tako se u jednu celinu povezuju Remezijana i Bela Palanka, kultura Navissusa, rano hrišćanstvo i Sveti Niketa, vojišta i njihova znamenja, Viline vode, kao i ljudi čije su sudbine, dela i tragovi postali deo pamćenja ovog prostora.

To nije pokušaj da se prošlost ulepša ili da se sadašnjost osudi. To je pokušaj da se jednom prostoru vrati svest o sopstvenom pamćenju — i da se u njemu ponovo prepoznaju ljudi koji su ga stvarali.

Kako je nastao naslov?

Naslov knjige nije naknadno osmišljena metafora. Pronađen je u jednom davno zapisanom stihu, u vremenu kada je palanačka kultura imala svoje glasove, časopise i svoju unutrašnju energiju.
U četvrtom broju Navissusa, objavljenom u avgustu 1971. godine, Vladeta Živković objavio je minijaturu iz odeljka „Gramada“, čiji stihovi počinju slikom devojke koja se u krv rascvetala.

Iz tog pesničkog traga nastao je naslov:

PALANKA MI SE U KRV RASCVETALA

U njemu nije samo sećanje na jednu pesničku sliku. On povezuje sadašnju knjigu sa jednim vremenom palanačke kulture, sa Navissusom i ljudima koji su u njemu ostavljali svoje tragove.

Tako i sam naslov postaje deo onoga o čemu knjiga govori — čin pamćenja.

Šta je poruka knjige?

Ova knjiga nije napisana da bi dala konačne odgovore o Beloj Palanci, niti da bi prošlost proglasila boljom od sadašnjosti.

Ona želi da podseti na nešto što se u svakodnevnom životu lako izgubi iz vida: jedno mesto nije samo ono što se u njemu danas vidi.

Ono je i ono što je bilo pre nas — ono što su drugi stvarali, gradili, branili, pamtili i ostavljali u nasleđe. Ono što još postoji u kamenu, vodi, knjigama, imenima, predanjima i ljudskim sudbinama.

Bela Palanka nije počela sa nama.

Njena prošlost nije samo predmet arheološkog ili istorijskog interesovanja. Ona je deo njenog današnjeg identiteta i jedan od mogućih temelja njene budućnosti.

Zato je ova knjiga pokušaj da se sačuvaju tragovi koji bi mogli biti izgubljeni, da se ponovo uspostave veze između naizgled udaljenih vremena i da se otvori razgovor o odgovornosti prema prostoru kome pripadamo.
Njena poruka nije poziv na povratak u prošlost.

Ona je poziv da prošlost ponovo postane prisutna u našem razumevanju sadašnjosti.

Jer prostor sam po sebi ne pamti. Pamte ljudi. A njihovo pamćenje ostaje u kamenu, vodi, knjigama, imenima, građevinama, predanjima i tragovima koje ostavljaju za sobom.

Ako ova knjiga u tome uspe makar malo, onda njen smisao nije bio uzaludan.

*Prof. dr Dragan Mitić