"Lider u teškim vremenima", Džon Maksvel.

Stao sam kod 16. strane. Ne ide. Sklapam knjigu. Ubeđujem sebe da sam miran, da mislim da sam "tamo negde" i da će vreme  brzo. Ponovo ono, do pet, pa uzdah...

Neško, ma pusti to, zažmuri na život, vrati se u neka lepa vremena, teše me jutros Ana i Iva.

Eto, vrati se u prošlost.

Neško, bre. Seti se šta si sve radio.

Gde sve nisi putovao, koliko prenosa samo imaš?

A Paunov memorijal?
A Pirotsko leto,
A Prvi glas,
A Pirolet,
A sletovi,
A Mršavi i debeli,
A Gumijade,
A Ulične trke,
A Rolerijade,
A koncerti RKUD Prvi maj, Predrag Bosković Pavle...?

Pričaju danas Ana i Iva, a ja spustio glavu, vučjak Rea pored mene.

Kuco moja luco, dobra kuca moja... Tako nas dvoje "razgovaramo", dok je milujem!  

Iva nastavlja:

A Sportista godine? Koga sve nisi dovodio od gostiju?
A Bal sportista u Hotelu...?
A "Ljudi za novo vreme"...? Ko sve nije od poznatih bio ovde? I sve ti. I scenario i režija. Kucaš eksere na sceni do pola sedam. Dojuriš kući pod tuš i mokre kose na scenu. 
A nagrade? ... A Radio Pirot, prvi dnevnik, prvi jutarnji program, prvi kontakt program.
Ti prvi.
Svuda si stizao prvi.
A Lavirint,
A zašto su te oterali posle 28 godina? 
A Ani press
A istina u svakoj reči 
A Nagrada za životno delo,
Nagrada za istraživačko novinarstvo, Godušnje nagrade NALED-a i RAB Srbije.
A amonijak, a mrtav Turčin...Četiri sata u pritvoru... 
E moj Neško !
Dobar si posle svega.
Dobar si čovek.
Novinar koga poštuje Srbija.
Andrija je tvoja snaga ...
Pogledaj i Redakciju.
I ti si tužan...

Sad sam tek razumeo njihovu priču. Ovo danas mi je delovalo kao ono, kad dete zaplače, kad se sakrije negde u ćošku i onda ga teše. Hvale, donose čokoladice.

Ne volim da čekam. A stalno je sve u nekom čekanju. 

Sad je 19:16 minuta.

Uh, ima još dosta.

Zašto si ti Neško ovde? Koga to pitam?! Sebe, njih iz hale, njega ili, ove, ili one tamo dalje...

To sto sam učinio shvatiće ti roditelji jednog dana da njihovo dete nije poštovalo starijeg. Možda će mi čak biti i zahvalni! 

Kada smo bili deca, majka, prosvetni radnik, stalno nam je govorila, savetovala.

Ma gde sam smeo da podignem glas starijem. Dobar dan, glava dole. Poštovanje.

To sto sam učinio te večeri u Hali, u ta neka vremena kada se znalo ko je đak, ko učitelj, nastavnik, direktor. Ma tetkice, na vi smo im se obraćali, bio je samo jedan pokušaj da nas upute na pravi put! 

Kao da ne poznajem ovo vreme. Ne mogu da razumem. Ovo i ona ranija vremena.

Otac i majka su otac i majka, deca su deca. Poštovanje je poštovanje.

Zašto je i ko to zaćutao, kada su deca izvlačila stolice nastavniku, a razred se smejao?

Da đaci tuku učitelje. 

  Uh, taj Ribnikar.

Sad to zovu vršnjačko nasilje. I mi smo bili vršnjaci. Nasilje? Šta je to?

Sada sam siguran da se nijedna od tih pojava nije slučajno dogodila.

Dežurni, onaj crnomanjasti (kako dobar i vaspitan čovek) pojavio se.

Prekinuo sam pisanje, ostavio telefon....

Dobro veče. Kako ste?
Kako mora, kao da zajedno rekosmo.       
Ajde sad, kafu ili čaj? 
Da li imate onaj natren? Ne smem ovako. Dijabetes.

Čaj ne pijem i kada moram.

Samo vodu!

Prošlo je valjda pola osam. Neću da gledam.

Jednog dana ću morati da kažem sve.

Ova samoća ovde postaje okov iz kojeg izlazim ponosan.

Istina. 

Neću zaboraviti oca Hristivoja Nikolića.

Na slavi Sveti Arhangel Mihajlo, našoj porodičnoj i Slavi naše Medijske kuće rekao je, uklesano je u kamenu.

VI STE PODANICI ISTINE...
I SAMO ISTINE.

Da li mi verujete, posle onog eseja, kako reče moj prijatelj, moje ispovesti ispisane ovde u ovoj sobi, da ponosno prolazim gradom.

Na mojoj je strani. Paun i Zorica su nas kroz život učili da budemo LJUDI.

Prođite gradom.

Neša Paun. Pitajte. Idite u najzabačenija sela.

Ne govorim o sebi, šta će meni sad u 76. godini neka slava, tapšanje po ramenu, pohvale.

Radio sam dugo i časno! To jesam ja.

ŽIVEO SAM DA BIH RADIO.

Čitam tamo neke komentare. Da li postoji stid za uvrede, za neistinu, za lažna svedočenja? Neka je na alal onima koji su pisali.

A, pitam se, gde su drugi koji nema dana da neko nije dolazio ili slao poruke?

Paune, pomagaj, jedino ti možeš!

Jednog dana će se znati zašto sedim ovde svake subote. Zašto su mi napali život, ugrozili zdravlje, doveli me u stanje da je nestala svakodnevnost, smeh, nada?

Postoje samo subote, žućko na parkingu, dobro veče na ulazu, fotelja koja se rasklimatala u toj sobi i...

Vreme. Minut dug kao užas koji razdire. Kazaljke sporo kruže.

Sedi i ćuti!

Ja, a zašto ja?!

Hoćete istinu?

Saopštiću je, neka dođe taj 13. mart 2025, ako me do tada bude. Moji advokati znaju... 

Svi ćute.  

Ja nisam to umeo, niti ću moći. Nisam zaćutao ni kada su njih dvojica i onaj treći, onako podmuklo iza leđa, pokušavali da nestane Ani press, da me nema! Da li ima i njihovog rukopisa u tim komentarima?!

Dobar čovek, oči mu sijaju od poštovanja ulazi, hajde, evo pripremio sam da potpišete.

Potpisujem papir u kojem piše:

Da je Nenad Paunović, dana 3. novembra 2024. godine proveo u prostorijama Policije vreme od 18:30 do 20 časova.

Tog trenutka je u Loznici već bilo završeno!

Momci u drugoj sobi, podižu ruku, pozdravljaju!

Laku noć, prijatno!

To isto kaže i dama u kućici.

Napolju jedna plavo-bela kola sa upaljenim svetlima. Njih dvojica me odgledaše.

Žućko ćuti i čeka.

Prošao je još jedan pritvor moje duše. Možda dan manje u mom životu.

 Zašto?

Nikada neću razumeti, zašto?!

 Istina, pravda i pravo...

Zašto?!

Znam da odgovora neće biti, kao što znam da će iduće subote pre podne Ana i Iva ponovo pokušati da me vraćaju u prošlost, da mi vraćaju snagu.

Prošlost, da li moram još uvek da prizivam prošlost da bih živeo?

Kraj, nema nastavka, sve sam rekao!

Ne zbog sebe! Čuvajte se, nikada se ne zna ko vas čeka iza ugla!