U isto vreme, kao i  ranije, oko deset do 12 h, svratio sam u cvećaru, tu sa desne strane ispred Golemog mosta. Četvrta subota. Gospodja koja tu radi, rekla mi je samo dobar dan. Uzela je onu crvenu plastičnu posudu u kojoj je sveća, ružu, taman su stigle sveže i šibicu…

  Parkirao sam auto ispred mostova. Bilo je tri minuta do 12h.

     Tamo, kraj kanala video sam dve osobe u crnini.  Možda sam  se potajno  nadao da će doći. Juče, u subotu, bilo je 40 dana.  U polednjem trenutku, juče oko 10 h odlučio sam da ne idem. Ovih dana često osetim da mi nešto zaigra u grudima. Bežim od tih misli.

     Da, bio je to otac. Goran Mančić. Sa njim rodjaka. Pričali smo dugo o svemu. Nadam se da ćemo uspeti  u tome  što dogovaramo. Da stariju sestru zaposle u Tajersu, da zatražimo dozvolu da tu na mestu tragedije postavimo kamenu ploču.

   Pričao mi je o devojčici iz sela Rudinje koja je bila sa Andjelom, o njegovim životnim mukama s kojima se bori godinama. Radi u Magmontu…

    Upalili smo sveće, zastali na trenutak i onda je Goran otvorio dušu.

  Smatrao sam da je poruka do kraja života tužnog oca dovoljna, da trgne iz fotelja one koji moraju da zaustave tragedije, odagnaju strah i strepnju i ništa drugo, samo da poštuju ono što piše i urade ono što život traži.

  Dok su njih dvoje odlazili Kejom pognutih glava, Saša Panić se javio, dolazi za desetak minuta.

…………………………………………………………………………………………………

 Bilo je pola jedan. Ribari sa druge strane sve su razumeli. Pogledi su im nekud zalutali…

    I ovo je, nažalost, život!