Nisam gledao utakmicu ni na strimu. Zašto, objasniću u zvaničnom pismu mom dragom Klubu sa kojim rastem od 1952. kada me otac prvi put vodio na utakmicu. 

Igralo se u dvorištu Gimnazije, na šljaci, levo od Sokolane.

Baja, Coa, Crnja, Beci, Kiki... to je ta prva ekipa (pitajte Kikija, jedinog živog).

 Kada sam se vratio, otvorio sam snimak.

Jeste se malo klimalo dok je trener eksperimentisao, u želji da ubeđuje da roster nije bio 6-7 igrača. Kasnije su, pre svih, VUK, ali i već hiljadu puta spominjani DŽONI, DULE, DIKA, MILOŠ, BORKO i UGLJEŠA doveli sve u očekivano! 

Poštovanje Čačanima. Volim ih i poštujem kao i naše, jer smo odavno rasli zajedno.

ŽELE je ŽELE, kao što je PIROT - PIROT.

Ima "mala" razlika. U Čačku na Moravi "rascvetalo se hiljadu cvetova" (timova). Ovde, na Nišavi, ovaj naš cvet čas cveta, čas vene! 

Ovaj "svadbarski" snimak na kraju utakmice sam postavio gore, jer mi je izazivao dilemu! 

Da li je ovo oproštaj neuspešnih, čije je "znanje" doprinelo da Dule ne podigne pobednički pehar, a ova dečica što čuče nestrpljivo dočekaju da neko od njih konačno budu kao Dika, Vuk, Borko, Uglješa...

 Nema ih, sve se ućutalo!