Naravno da mi ne pada napamet da teorišem o tome ko kako shvata koji posao i kako radi. Posebno ne ovaj naš, jer smo se tu toliko "razbacali" na sve strane po tome ko kako radi, kako shvata ovu tešku rabotu, ko je manje, a ko više sujetan, kome je dovoljno da mu vest bude jedna rečenica i slika itd. Itd.

Zašto sad ovo na početku, kad direktne veze nema s onim što sledi. Evo zbog čega. Često to pominjem, da je novinar, novinar i kada spava! Kada sedi pred kafićem, ide na pijac, gleda pozorišne predstave, šeta, džogira, ide u šoping.

Zašto to!?

Zato što je život svuda oko nas, a novinar koji želi da život "preslika" u medije on "četvore oči" treba da drži otvorenim i zapaža. Kako bi rekao moj ulčitelj TGP, tema ima koliko hoćeš, kreni od Božurata do Tigra i samo opažaj....

E sad "u centar"

Menjam često relacije gde šetam. Idem Kejom prema Tigru, nekada Kejom prema Železničkom mostu, ponekada Tija Barom, volim da gledam izloge, nekada ulicom Nikole Pašića ka Industrijkoj četvrti...

Pre neko veče odlučio sam da krenem na tu stranu.Ulicom Nikole Pašića !!

(Imam na androidu onaj "pedometar" i otprilike predjem oko 4000 koraka, hoda se 40 minuta i skine do 200 kalorija). Ovo nije bino, mada za nekoga možda.

Nisam želeo da slikam, ali tu ispred Prvog maja, na parkingu, mrkli mrak. Postoje i stubovi i sijalice, koje ne rade! A i šta bih slikao. Tama!

Stara Mlekara je, ne samo u mraku, već i u korovu! ( O tome ću skoro da radim temu). Ispred Mlekarske škole , djaci u žučnim ragovorima, neko sakriva cigaretu, neko to radi da svi vide, uostalom kao i svi srednjoškolci ispred svih škola !

Imao sam temu!

Ranije kada sam tu šetao, našao sam je. "Bola" mi je oči i rešio sam da je javno objavim.

U dvorištu Mlekarske škole, nekada je bila lepo uredjenja, okrečena, u ambijentu borova , izgledala je romantično. A danas !

Idemo dalje. Bila nekad velika trgovinska kuća. Sećate se, Angropromet. A danas?

Samo desetak metara dalje priča isto počinje. Bila nekada Bolnica u Pirotu... Tu preko puta Železničke stanice. Ne znam kako je iza, gde su bila neka druga odeljenja , ali ove prve zgrade do ulice , tu bi Hičkok , da je živ, ladno mogao da snima filmove strave i užasa !

U sastavu Bolnice , odmah uz zid bila je mala zgrada, ne sećam se šta tu beše nekada, znam kasnije bila je "originalna biblioteka". Kafanica , u kojoj su mušterije "za upis" donosile po knjigu... Sada je i to prazno

Tu ispred Tigra, ona zgrada Dragoša. Jedan deo je u mraku, drugi vidim Tajers sredjuje. Valjda će sve...

U povratku , pitao sam se zar nema neko bolje mesto, nego automobile parkiraju tamo do pruge uz ono brdo. Načičkali se kao grozdovi. Nešto dalje, park iza zgrade na Železničkoj stanici, sav u mraku. I odmah, nešto drugačije!

Dalje, uredjeni, novi park koji je nedavno uradio Komunalac, Svetiljke, klupe, staze...

Te zgrade se sećam, bio sam dete. Preko puta Mlekarske škole. Tu je nekad bilo Grudno odeljenje pirotske Bolnice. A sada? Stakla polomljena, zgrada propada, ona kućica na ulazu, samo što nije pala.

Ne, nije kraj! Tamo na uglu odakle počinje Kapetana Karanovića, nekada je to bila lepa Angroprometova prodavnica . Sada je skoro sva u mraku . Dole, jedan deo, valjda se samo pivo prodaje i pije. Unutra i na stepenicama.

I tu sam zastao. Do kružnog toka i nadalje, ulicom 22. divizije. Gorčinu sam osetio kda sam prolazio pored možda i najstarije kućice u gradu. Tu kod Kružnog toka. U toj kućici bez struje, bez vode, u sobičku sa dva kreveta, polomljenim staklima, malim hodnikom, ako je to hodnik, od zemlje, živi majka, bolestan suprug i sedmoro dečice. Beba i klinci, jedan drugom do uveta. Sa pumpe napolju toči se voda. U dvorištu sakupljeni kartoni, neko granje doneto sa keja, iz dimnjaka jedva da se promalja gust dim...

Hteo sam danas da pitam Zorana Krstića, načelnika odeljenja za urbanizam i stambeno komunalne poslove, čije su ove napuštene zgrade. Da li se znaju vlasnici. Ako se vlasnici znaju, da li imaju i za koje vreme, obavezu da privedu nameni. Zgrade se raspadaju. Neko će reći, njihova stvar. Nije samo njihova. Čujem da u tim napuštenim kućama noć sakriva mnoge pojave . Čujem da tu svega ima. Da niko ne sme da udje. Da se često čuju neartikulisani glasovi. Muka mi da nabrajam.

Te zgrade, skoro sve sklone su padu. Šta, ne daj Bože , da se nešto desi. Da li smo toliko bogati da propadaju.

Mali "Romčići" u jednom sobičku, jedu šta jedu, spavaju, danju pišu domaće zadatke, ako pišu, tu žive neko svoje detinjstvo, roditelji svoje velike brige...

Mnogo ljudi su noćas sakriveni u trošnim kućama bez prozora, u čekaonicama na stanici...

A mi, a oni , a ti vlasnici. Nije li sve to prešlo sve mere , počelo da ubija brigu u nama, ljudsko u nama.

Dobro, društvo bi trebalo da brine o beskućnicima ili porodicama kao što je ova u kućerku kod kružnog toka. Ali ne samo društvo. Neka mera, osećaj, mora da postoji. Ljudi smo !

Za vlasnike napuštenih zgrada, zvanične i nezvanične, valjda postoje zakoni, uredbe, kao i za sve ostale.

U gradu koji žuri ka savremenim svetovima, za ove starudije nema mesta. Da bude još mučnije, ima ih i u drugim delovima grada ! I ...Šta ćemo s tim!!!? I dokle !?