Dugo sam, zagledan u ove dve reči, bio u dilemi. Da li to i da li baš tako?!

Miloš je tog dana, bila je subota, drugi novembar, kao često puta ranije, krenuo sa Slavoljubom i Nikolom da obiđe Staru. Poznaju se dugo, navikli jedni na druge, zdrave se uvek do sledećeg vikenda!

Znali su za nevolju, za stihiju, koja se tako surovo "poigrala", gazila nemilosrdno po Vražjoj glavi, okrenula na Beleđe, Tri čuke, pretvarala u pepeo požutelu travu, uništila rastinje... Silinom je preskakala staroplaninske bisere, vijugave, nemirne potoke, uvlačila se među visove, zapretila postojanim četinarima, preteći da se vaznese do Midžora, simbola njene snage.

Kada je Miloš danas "prosuo" ono što je promrzlim rukama snimao, brišući suze, inje, teško gledajući u "neman", bilo mi je jasno zašto se njegova tužna priča, koja boli, peče dok je uz uzdahe doživljavate, zove upravo tako!

Post mortem!

Neznano puta do sada ovi ljudi od duha, snage i ljubavi prema Staroj planini, odlazili su da se s njom rukuju, da joj pogledaju u lepote, da se raduju čistoti vazduha, uzdišu njene mirise, osmehuju se staroplaninskom lahoru, šetaju stazama tražeći hladovinu kraj nekog potoka gde će prezalogajiti i napiti se čiste planinske vode, gledajući pastrmke koje, šepureće se, nestaju u virovima...

U subotu, drugog novembra njih trojica krenula su da vidaju rane, da je pitaju za zdravlje, da pronađu makar malo od one vedrine i lepote kojom ih je darovala.

Dok je Planina pognutih "ledja", iznemoglih, pocrnelih grana, bez nemirne kleke, vedrih potoka "jaukala" udarima vetra, sakrivena u magli i oblacima, njeni prijatelji, promrzli, ošamućeni prizorim kroz koje su gazili, gubili su se po kozjim stazma.

Arbinje, Beleđe, Vražja glava. Granični kamen, pogled na pocrnelu ogolelu zemlju tamo odakle je stihija došla. Do Tri čuke se nije moglo. Gusti oblaci, vetar, dah je zastajao. Ne vidi se. Prizori iz svemira, nestvar, čudilo, strah. Odjekuje neka jeziva tišina dok vetar tutnji opustelim visovima.

Post mortem!

*Post mortem, Stara planina posle požara! Vražja glava, Beledje ... autor Miloš Tošić

*Autor Nikola Spasić

I dok gledate prizore, osećate da vam zastaje dah, da vas hvataju nemiri i nadolazi slika tih hrabrih ljudina koji su se borili da zaleče jauke planine, zaustave neman i život pretvore u hrabrost kojom ćemo ih nositi u srcu...