U vremenu kada dominira kultura senzacije, lakih nota i površnosti u svakom smislu retki su mediji koji poklanjaju pažnju nekim „teškim“ temama, a još su ređi oni koji bi da se posvete onome što se dešavalo u prošlosti. Uticaj medija na mlade se poslednjih decenija sunovratio u vaspitni ambis između Branka Kockice i Kije Kockar kao simbola našeg i savremenog detinjstva. Tabloidizacija javnog prostora je toliko uzela maha da je teško razlikovati prave od lažnih vesti i doživeti svakodnevicu na zdrav i ispravan način. Sličan tabloidni odnos imamo i prema prošlosti pa nije retkost da su društvene mreže preplavljenje kvazi istorijskim tekstovima koji polaze od naših nacionalnih kompleksa niže vrednosti koji se samozadovoljavaju lažnim identitetom baziranim na idejama da su Srbi stariji od ameba i da su za sve naše nevolje krivi drugi. Kako imamo i uznepredovalu formu kolektivne bibliofobije i ozbiljnu mrzovolju prema pisanoj reči onda je zaista teško očuvati kulturu sećanja na sve ono vredno što je iza nas. Ako to imamo u vidu onda je za svaku pohvalu interesovanje uredništva portala „Plusonlajn“ za istorijske teme koje su mnogima „pase“, a mogle bi biti itekako interesantne, poučne i nadasve korisne u smislu terapije otrežnjenja od rijaliti programa i „društvenog“ života na društvenim mrežama. Vođeni takvom namerom pokušaćemo da petkom, tokom narednih nedelja, na ovom portalu ponudimo za čitanje tekstove o ljudima koji su u Pirotu obeležili vek koji je iza nas na način koji može biti paradigma kako uspešnih karijera tako isto i našeg često užasavajuće lošeg odnosa prema onima koji su nadrastali okvire sredina kojima su pripadali.

Izbor da pišemo o ličnostima, a ne o događajima potiče otuda što znameniti pojedinci često predstavljaju onaj iks faktor istorije bez kojeg ona ne bi bila to što jeste. Uz to, preterani fokus na događajnoj istoriji, a zanemarivanje onih koji su je proizveli često nas vodi ka pogrešnim zaključcima. Ima istine u tome da su značajne ličnosti nemerivo uticale na političke, ratne, kulturne, obrazovne i sve druge tokove, a kako je interakcija uvek dvosmerna kroz njihove sudbine se prelamala čitava istorija epohe pa se iz životnih priča može itekako osetiti duh vremena u kojem su živeli. Svakako da bi mnogi istorijski događaji izgledali drugačije da su o njima odlučivali ljudi drugačijeg iskustva, mentalnog sklopa, obrazovanja, kulture ili religije. S tim u vezi stoji i velika saznajna dilema oko toga da li su okolnosti oblikovale ljude ili su interesne grupe i pojedinci kreirali standarde vremena čiji su bili protagonisti. Ne treba zaboravljati ni to da je istorijska „vaga“ na kojoj se merio učinak istaknutih pojedinaca često bila ideološki baždarena, dok su rezultate merenja očitavali oni koje prepoznajemo u frazi da istoriju pišu pobednici. Nesporna je činjenica da je intenzitet svetlosti koju smo bacali na pozornicu prošlosti oduvek zavisio od „far majstora“ iz date sadašnjosti koji je prečesto rasvetljavao samo ono što je „publika“ trebala da vidi.

Željni da rasvetlimo ćoškove te velike istorijske pozornice i na njoj otkrijemo malog čoveka i njegov životni trag, za sledeći petak smo pripremili priču o Dragoljubu Jovanoviću, profesoru univerziteta, političaru i Piroćancu koji je u svom rodnom mestu doživeo najveće političke uspehe ali i najtragičnija poniženja, odricanja, osporavanja, a naposletku i višedecenijski zaborav.

Davor Lazarević, istoričar