... Nije dobro to što radiš, reče mi juče čovek dok smo izlazili sa Pomoćnog terena Gradskog stadiona. Čoveka, inače, poštujem. Bio je uvek predusretljiv kada bismo ga pozvali za izjavu, ocenu nekog dogadjaja, najavu. Zašto samo ti, niko drugi od tvojih kolega tako ne reaguje. Šta će ti ...

Otišao je drugom stranom ulice, valjda ubedjen da mi je dobro rekao i da treba da razmislim... Znate ono – neka sam mu rekao!

Iskreno, jedina moja dilema bila je na šta je sve mislio moj prijatelj. To što drugi tako ne reaguju, nekako sam, makar za sebe, shvatio kao kompliment, iako je on mislio drugačije. Medjutim, ona glavna poruka u meni je samo mogla da izazove potpuno suprotan stav!

Ubedjen sam da dobro, pošteno radim! Jasan mi obraz!

Drugo, ubedjen sam da nije dovoljno to što radim, jer şe oko svih nas uplele različite "paukove" mreže koje nam svakodnevno smetaju da na život gledamo otvorenih očiju !

Naravno, ako me neko nekada bude pitao, spreman sam kao zakleti , uporni borac za istinu i pravdu, da mnogo toga kažem, kako bih , najpre, mogao sebi da pokažem da sam poslušao oca i majku da radim i Živim časno! E, kako će me i koliko to koštati, mnogo je teško reći.

Dalje, kada sam se , posle očeve smrti, odlučio da nastavim njegovim putem , jer sam shvatio sve njegove poruke, obećao sam da ću biti vredan, uporan, iskren, jasan, novinar koji će uvek narodu moći da gleda u oči!

I radio sam tako, od prvog dana 26. novembra 1978. godine kada je Radio Pirot postao pravo medijsko čudo u našem gradu!

Jesam! Plaćao sam potpuno bez razloga različite "račune" jer sam želeo da radim i više i upornije, jer sam uvek nastojao da budem u narodu i uz ljude. Boli to što je jedan veliki, izuzetan period ovog elektronskog medija prosto izbrisan i što su mnoge emisije, reportaže, informative , kontakt programi, nestali. Svedoka o vremenu i našem radu u dokumentima nema. Savremenici polako nestaju, dolaze neke nove generacije koje o sedamdesetim, osamdesetim, devedesetim ne znaju ništa ! Stigli su neki novi ljudi, uvalili se u moderna odela, "zagmezdili zadnjice" u kožne fotelje "obesili" kravate, šljaštu im se bele košulje i zlatni lanci i narukvice, voze ih lični šoferi ili sami upravljaju automobilima koje su im "žene donele u miraz ".

Kako sam živeo u različitim vremenima, kako smo svi morali da stanemo mirno u "tri i pet", kako su potom došli neki drugi "junaci naših doba" to sam saznanja slagao, svestan da sam iz decenije u deceniju sve više znao, sve više razumeo i sve više pokušavao da po nešto od toga kažem ili objasnim.

Da razumeju moje komšije koji dete nisu poslali u Beograd na fakultet jer je samo otac radio, a majka dvadeset godina čekala na posao! Te komšije , inače, imaju sina koji je bio najbolji djak, sanjao dok se budio kad se tata vraćao iz treće, da će jednog dana umesto što je otac sav umašćen radio uz mašinu, on biti tehnolog, inženjer i tako vratiti roditeljima osmeh i veru da postoji bolje ...

Nastavljam sutra ... U lavirintu