AHA Mura Dom kulture FK Radnički Pirot Gimnazija JP "Gradska toplana" JP "Komunalac" JP Vodovod i kanalizacija Karate KK Pirot KMF Pirot NALED obrazovanje ORK Pirot OŠ "8. septembar" Politika Rodoljub Ćirić Tigar ad Uroš Mijalković Vladan Vasić vremenska prognoza zdravstvo ŽKK Gimnazijalac ŽRK Pirot
Društvo

Objavljeno 06.03.2019. | objavio Plusonline

0

KOLUMNA: Cogito, ergo sum! Plači kada si srećan! Voli kada ti je lepo! Čuvaj sve naše! Osvrni se oko sebe, krajnje je vreme!

    Počeću digresijom, ali ću stići do cilja. Gledao sam sinoć katastrofu Reala na čuvenom Bernabeu stadionu od, ponovo moćnog Ajaksa koji je predvodio naš Dušan Tadić. To kakav je gol dao, pamtiće se  dok je sveta i veka.

    No, to mi naravno, nije tema.

    Iza gola Reala u prvom poluvremenu, to bi bila valjda severna strana ima nekoliko hiljada navijača  “kraljevskog kluba” obučenih u belo. Kamerman je imao bistro oko, majstor i zumirao devojku koja je ridala, bila sva u suzama jer je njen Real gubio.  Oko nje tužna lica.

   Daleko smo naravno mi od Španije, od Madrida, Reala i njihovih navijača stotine godina , jer mi teško možemo, nemamo suza da bi zaplakali za neku našu svetinju. Šta više, čak ne umemo ni da se radujemo gledajući kako rastemo. Nama ne smeta kada se lome stabljike, klupe, ruše i one betonske korpe za smeće, saobraćajni znaci. Ne smeta nam haos u školskim dvorištima tokom noći, na Keju, Stadionu omladine, to i dalje nije ničija briga, ni pet para ne dajemo, a kamo li da reagujemo ako je   nešto vredno, pirotsko, ako je naš pirotski interes ugrožen. Kako sve to ne umemo, mi samim tim nemamo u sebi osećanja da poštujemo bolje od nas, da ih hvalimo, da se ponosimo njima.

     Da zaplačemo, bre, od radosti, kao one večeri kada je Španovićka bila naša kraljica !

     Mi ne volimo ni Karija, Uroša, Musu, mi ne znamo ništa ili sasvim malo o Dragoljubu Jovanoviću, Miti Gagi, Misirliću, mi ne vrednujemo uspešne graditelje ovog grada, kojim se ne možemo postideti pred ljudima koji dodju.

    Mi ne poštujemo ovdašnje pametne glave koje ostaviše brojne tragove, pišući knjige o istoriji ovog grada. Ne znamo za mladog profesora Davora Lazarevića, za Dragoljuba Zlatkovića, za mnoge naše profesore, doktore, za dr Miću Vidanovića specijalistu ortopeda u Subotici, koga Srbija poštuje!!

    Mi  ne znamo i ne poštujemo svetski priznatog kardiologa Dragana Mijalkovića. Mi ne samo ne znamo, mi ne umemo da se hvalimo njima gde odemo, da izražavamo čast i čest jer su naše krvi, a vinuli se u svet.

    Takvih, naših u zemlji i svetu ima na stotine.

     Nešto razmišljam, šta bi nam to “nateralo” suze na oči, od tuge ili radosti, a da je pirotsko, da je naše u bilo kojoj oblasti.?

     Da zaplačemo od sreće, ili tuge kao devojka na Bernabeu sinoć!

      Mi ne umemo da se radujemo kada se objavi da je Tajers medju najboljim izvoznicima. Još uvek ne znate vest, ali čućete uskoro, šta Mišlen sve planira da uradi u našoj velikoj Fabrici.

     Mi ne znamo da se radujemo, jer se Tigar AD “čupa” da se izvuče iz muke,

Mi samo loše tražimo, dok taj Miroljo polako ali sigurno uspravlja Prvi maj.

     Da ne nabrajam.

    Šta više, kada dodje vreme ručku i kada se oko trpeze okupimo, grad kao da ne postoji više za nas.

     Kari pobedjuje i osvaja Kup kralja, Uroš briljira na Seriji A u Salcburgu, Mlekarska dobija dve nagrade, “Dobre vile” hoće da pomognu maturantima, košarkaši, rukometašice, fudbaleri igraju dobro. Onaj učenik trećeg razreda Ekonomske škole, Saša Nikolić osvojio zlato!! 

      Ma koga to interesuje.

     Ogradjeni u svoje, okrećemo se atarima u selima, čekamo  subotu i nedelju da od svog rodjenog grada pobegnemo, da bi se u ponedeljak uz kafu na radnom mestu retko ko raspitivao, kako je grad živeo za vikend.

     Primera ima mnogo, a suprotno tome, naša osećanja se sve više gube. Čovek je društveno biće upućen da živi sa ljudima, da ih poštuje, da im se raduje, da čuva grad, ulice, trgove, baš kako čuva svoje dvorište s bazenom, vikendicu na Staroj planini, ili hektare pod ovim nekim novim modernim biljkama koje sade.  Heljda, spelta, ona velika drva, lešnici, višnje…

   I tu im se krug završava.

     I još nešto,  baš ti, rečeni, krugovi sve više se sužavaju. Prečnik je sve manji. U tim krugovima dobro prolaze i guraju jedni druge, ljudi na položaju, poslovi se dele retko ne po vrednosti, medijima se daju narodne pare na način kako “kum kaže” prava je misterija i ništa se ne zna ko će se kada u gde ubaciti  i dobiti “zasluženo” radno mesto.

    To je još jedna suprotnost u našem duhu, umešana u naša osećanja, utičući još snažnije na ono  da nekada zbog nečega lepog i poštenog zaplačemo od sreće.

     I na kraju, neka to bude najava za sledeću kolumnu, ovih dana svi negoduju, ovih dana svi pričaju o isturenom odeljenju Medicinske škole.

    I tu niko ne govori, svi glasno ćute, ne mogu da veruju.

    Da li je to još jedan trenutak koji mora da nas natera da se najpre sami pogledamo u “zrcalo” da vidimo gde smo, šta smo, ko smo, koliko su nam noge u blatu, a koliko su nam ruke zasukane, i započnemo jednu novu drugačiju životnu storiju. Vreme je ljudi. Otkucava nam odavno!

     Ovaj predivni grad, priroda koju uživamo, zahteva od nas čak i suzu da kanemo, osećanja sigurno,  da se radujemo  ali i poštujemo  sve sveto što je Bog podario. A to sveto, svakim danom sve više zaboravljamo !

      Da od sreće, pošteno zaplačemo  !!!   

Tagovi: ,



Komentari su zatvoreni.

Back to Top ↑


  • Prijatelji Plus radija i portala Plusonline