U danima kada polako izmiče kalendarska ali i jubilarna, stočetrdeseta godina od kako je Pirot ušao u sastav Srbije, dobio sam poziv redakcije portala Plus online da tekstom na slobodnu temu budem jedan od kolumnista u rubrici Cogito, ergo sum. Privilegovan strukom kojom se bavim, da o prošlosti možda znam malo više od prosečnog građanina, javila mi se ideja da napišem nešto o tome kako kao istoričar vidim tipični arhetip modernog Piroćanca. Drugim rečima, baveći se istorijom Pirota i Piroćanaca stekao sam utisak da je moguće, barem približno, dati konture jednog nasleđenog kolektivnog iskustva koje i danas čini svojevrsnu vertikalu mišljenja, osećanja i delanja ljudi sa ovog našeg prostora.

U tom smislu prvo što mi pada na pamet jeste činjenica da su za ovih 140 godina života u okvirima Srbije Piroćanci gotovo permanentno dokazivali da provincijalizam kao negativna kategorija nije stvar geografije, već stvar duha. Otuda i naslov ovog teksta koji sugeriše na činjenicu da je Pirot, kao mesto na obodu države, udaljen od „naprednih“ centara, oduvek nosio neprijatni epitet provincije, a da je njegovo stanovništvo svojom bistrinom u donošenju odluka, stvaralačkom invencijom, bogatom kulturom i tradicijom i drugim osobenostima bilo daleko ispred onoga što bi smo nazvali duhovnim provincijalizmom. Tešku hipoteku periferne geografije Piroćanci su nadomeštali bogatstvom duha koji je nadilazio lokalne okvire i često nadmašivao repere forsirane iz geografije centra.

Ako bi smo se vratili u vreme kada je Pirot ulazio u okvire Srbije našli bi smo se u maloj orijentalnoj varoši sa par hiljada stanovnika, devet džamija, dve crkve i jednom sinagogom, među vrednim zanatlijama i trgovcima, sa skoro deset procenata stanovništva koji nisu bili Srbi. Zvučaće banalno, ali kulturološki profil
prosečnog Piroćanca toga vremena morali bi smo tražiti negde između krsta, polumeseca i Davidove zvezde. Zapravo je život u jednoj multikonfesionalnoj pa samim tim i multikulturalnoj sredini uticao da to budu ljudi otvorenog srca, retko kad isključivi prema onome što je strano ili drugačije, oblikovani da tolerišu i
razumeju različitosti, a ipak odani svojoj tradiciji. Ako tome dodamo podatak da je intelektualni i duhovni prostor varoši generisala elita sa strane, odnosno učitelji, profesori, lekari, inženjeri i činovnici koji su u varoš dolazili iz drugih mesta ili država, onda postaje jasno da teško možemo govoriti o provinciji zatvorenoj u sebe i isključivoj prema svemu što je strano i drugačije.

Po cenu preterivanja, usudio bih se da Piroćanca od pre stotinak godina smatram čovekom kosmopolitskog, a nikako provincijalnog duha. Na taj način izbaždareni različitim uticajima Piroćanci će tokom međuratnog perioda uspeti da izgrade jak temelj građanskog društva, sposobnog da iznedri brojna amaterska i strukovna društva, javni život na nivou mnogo većih gradova, preduzimački potencijal u privredi koji je otvarao perspektive daljeg razvoja. Ćilim, ovčiji kačkavalj, pirotska suva kobasica (danas peglana) i pirotski gumeni opanak postali su nacionalni brendovi. Nažalost, nova revolucionarna vlast nakon 1945. godine inspirisana ideologijom, a ne realnošću uspela je da slomi kičmu građanskom Pirotu, a usiljenom industrijalizacijom da uništi selo koje je za Piroćance oduvek bilo glavni privredni potencijal. U to vreme niski udarci su snašli i vizuelnu kulturu grada u poplavi koju je donela arhitektura socrealizma. Nepopravljiva šteta učinjena je rušenjem autentične ambijentalne celine u centru grada. Time je zauvek nestao vizuelni identitet pirotske varoši, a kulturna topografija grada trajno devastirana. Generalno, period od 1945. pa do dvehiljaditih bilo je vreme izrazitih diskontinuiteta i lutanja što je u najvećoj meri posledica tada vođene politike kako na nivou države tako i na lokalu.

Kako je bistrenje politike nezaobilazna kategorija u svakodnednom životu prosečnog Piroćanca usudio bih se da u svrhu bistrenja iste opišem nešto što smatram fenomenom kada je u pitanju ta vrsta delatnosti u poslednjih 140 godina. Naime, doživljaj politike od strane Piroćanaca daleko je od provincijalnog i sama etimologija pojma bistrenje verovatno dočarava realnu potrebu da se stvari isteraju na čistac i prevedu sa teorijskog na praktični nivo. Ako bi smo se pozabavili pitanjem kome su bile okrenute političke simpatije Piroćanaca od 1878. do 2018.godine nametnuo bi se zanimljiv odgovor. Naime, sem u periodu jednopartijskog sistema dominantno političko opredeljenje Piroćanaca uglavnom je bilo kontra od centralne vlasti. Kao praktični i krajnje racionalni ljudi Piroćanci u političkom smislu nikad nisu bili konformisti niti su slepo verovali i padali na tendencije koje su dominirale na nivou države.

Kada analiziramo istoriju političkog delovanja Piroćanaca vidimo da su u vreme Obrenovića radikali imali veliku podršku u Pirotu iako su bili ljuta opozicija dinastiji. Kada su radikali postali vlast pažnja Piroćanaca bila je okrenuta ka radničkom pokretu i socijal-demokratiji u vreme pre Prvog svetskog rata, da bi na prvim izborima u Kraljevini SHS u Pirotu ubedljivo pobedila Komunistička partija kao republikanska i antisistemska stranka, zbog čega je ubrzo i zabranjena. Politička hrabrost Piroćanaca da oponiraju grupaciji na vlasti najviše je došla do izražaja u međuratnom periodu kada su ogromnu podršku davali svom zemljaku dr Dragoljubu Jovanoviću kao žestokom kritičaru tadašnje vlasti. Sposobnost Piroćanaca da se politički profilišu drugačije nego što se iz centrale očekuje vidljiva je i u komunističkom periodu gde je vrh partije na kadrove iz Pirota neposredno posle 1945. godine gledao sa nepoverenjem pa su zbog toga prvih godina posle rata na rukovodeće položaje dovođeni ljudi sa strane. Nažalost, period komunističke vlasti je dobrim delom uspeo da amortizuje nemirno političko biće Piroćanaca koji su devedesetih godina prošlog veka ponovo dokazali tezu da su sposobni da, možda i pre ostalih, namirišu negativne aspekte centralne vlasti i da se lokalno organizuju. Tako nešto najbolje ilustruju dešavanja na lokalnim izborima 1996. godine kada su Piroćanci glasali za svoje ljude sa lokala i mesecima se uličnim šetnjama borili da se njihova volja ispoštuje.

U svemu pomenutom treba tražiti i objašnjene današnjeg političkog fenomena, a to je Koalicija za Pirot koja uspešno odoleva i gradi lokalni politički identitet koji korespondira sa istorijski izgrađenim potrebama Piroćanaca da biraju ko će upravljati njihovim resursima i životima. Te potrebe itekako imaju veze se istančanim političkim instinktom i političkom inteligencijom kao odlikama Piroćanaca koje ih izdvajaju u odnosu na druge uporedive sredine.

Zahvaljujući toj osobenosti Pirot je iznedrio velikog Dragoljuba Jovanovića koji je kao političar obeležio prvu polovinu dvadesetog veka, ali i Vladana Vasića, za koga kao istoričar smatram da će obeležiti prvu polovinu dvadesetprvog veka kao neko ko je svojom pre svega pragmatičnom, a pomalo i makijavelističkom politikom izašao iz okvira provincije i unapredio grad. Pišući poslednju rečenicu vrlo sam svestan mogućnosti da neko to protumači kao panegirik, ali sam takođe svestan svojevrsnog hendikepa Piroćanaca da pohvale Piroćanca pa zato imam potrebu da baš to i pišem. S tim u vezi ostala mi je u glavi misao velikog Dragoljuba Jovanovića da je šrktost Piroćanaca u pohvalama verovatno proizašla iz vaspitanja, nemaštine i jake očinske figure unutar porodice oličene u tome da se deci ne povlađuje i da se nikada ne hvale za učinjeno pa makar to bilo i najbolje.

Priznaćete, ima u tome neke istine.