Iz perspektive vremena u kojem živimo traganje za suštinskim elementima kulturnog identiteta Piroćanaca neminovno vodi do nečega što bismo mogli nazvati istorijskom forenzikom. Već letimičan pogled na burni dvadeseti vek dovodi pod veliki znak pitanja identitet čitave nacije, a kamoli profil lokalne zajednice na obodu države. Čini se da su parametri kulturološkog i civilizacijskog otiska koji je ostajao iza „koračanja“ prosečnog Piroćanca s početka prošlog veka bili mnogo jasniji nego tragovi koje su generacije ostavljale u međuvremenu. Prosto se nameće teza da smo tokom veka koji je iza nas, kada smo kao narod težili istorijskom i teritorijalnom punoletstvu, mnogo toga autentičnog izgubili kroz povremene istorijske amnezije proizvedene čudnom tendencijom da smo od sopstvene prošlosti permanentno bežali zaboravljajući da je u pitanju naša bivša sadašnjost. U slučaju Pirota možemo reći da se „amputiranje“ nepoželjnih delova lokalnog kulturnog identiteta dešavalo tokom čitavog dvadesetog veka. Teško objašnjiva potreba da se što pre distanciramo od osmanske prošlosti i dokažemo da smo tobože drugačiji i u krajnjoj liniji da smo „pravi“ Srbi dovela je do toga da su džamije pretvarane u konjušnice, a potom rušene do temelja. Od devet takvih zdanja danas nema ni traga ni glasa. Nema čak ni info table ili nečeg sličnog iako živimo u vremenu kada mnoge nacije ograđuju i prave atrakciju od svakog kamenčića istorije koji arheolozi otkopaju. Da nije par sačuvanih fotografija na kojima se vide obrisi minareta teško da bi znali da je u našem gradu tako nešto postojalo. Nije problem pretpostaviti koliko bi barem jedna sačuvana džamija pored prometnog koridora kojim danas defiluje turska dijaspora obogatila turističku ponudu Pirota dokazujući multikulturalni i kosmopolitski kolorit nekadašnje varoši.

Namera da se varoš dekontaminira od svega što je podsećalo na osmansku ili orijentalnu tradiciju porodila je drugačiji vizuelni identitet Pirota. Jedna od krajnje necivilizacijskih odluka iz tog korpusa učinila je da na prostoru gde se nalazilo tursko groblje bude podignuta zgrada Gimnazije. Iz toga vidimo očiglednu potrebu da se tradicije koje su vekovima srastale krajnje invazivnim metodama na brzinu razdvoje, a da pritom nikome nije palo na pamet da se time„likvidira“ deo pirotskog istorijskog i kulturnog nasleđa.

Druga polovina prošlog veka, zamračena ideološkim jednoumljem,iznedrila je varošku elitu ruralnih korena koja jesmatrala da istorija počinje 29. novembra 1943. godine. Takav doživljaj realnosti je generisao potrebu da se prošlost, a naročito međuratni period gurne u zamračeni istorijski ćošak kroz nemarni odnos prema pisanoj istorijskoj građi i još jedan razgraditeljski pohod na tada još uvek vidljive obrise arhitekture starog Pirota. U poplavi ideja varoških neimara zagledanih u „svetlu“ socijalističku budućnost radnog narodadevastirana je, između ostalog i materijalna zaostavština drevne jevrejske zajednice u Pirotu koja je vekovima stvarala na ovom prostoru. Rušenje sinagoge i prepuštanjeda jevrejsko groblje na zapadnim padinama Sarlaha zaraste u korov, kao i u slučaju odnosa prema osmanskom nasleđu, mnogo više govori o nama nego o onima čije smo tragove težili da brišemo. Koliko bi danas vredela sačuvana sinagoga možemo samo pretpostaviti. Da ne bude spora, ni odnos prema „našem“ urbanističkom nasleđu nije bio ništa bolji. Rušenjem ambijentalne celine u centru starog Pirota na uštrb intencije da se pokazuje prosperitet socijalističkog samoupravljanja kroz sterilna i megalomanska zdanja poput čuvenog solitera iznova se dokazivala teza pomenuta u prethodnim redovima. Bezosećaj za očuvanje kulturne topografije ostavio nam je u nasleđe samo deliće nekada raskošnog mozaika pirotske varoši. Koliko tih delića danas možemo da sakupimo i reanimiramo teško je reći.

Moderno vreme i globalizacija danas su izazov više u očuvanju tradicionalnog. Malo je toga autentičnog što je u Pirotu preživelo sve eksperimente i vizije dvadesetog veka. Ipak, poslednjih godina se jako puno radilo na obnovi naše srednjovekovne tvrđave, muzeja, saborne crkve, keja, starih škola i drugih znamenitosti. Čini se da je na sceni generacija Piroćanaca koja može ozbiljnije da se pozabavi očuvanjem onoga što čini kulturni identitet grada. Možda je trenutak da se pozitivni naboj iskoristi kako bi seponovo na veliku svetsku scenu vratio ćilim kao suštinski simbol Pirota. Gospođa Silvana Tošić je pokazala da je to moguće time što je čarobnu ornamentiku ćilima prezentovala na modnoj pisti. Možemo li negde bolje čitati DNK kulturnog identiteta Piroćanaca nego među šarama pirotskog ćilima koje spajaju orijentalno i osmansko sa našim autentičnim nasleđem. Toj moćnoj tradiciji treba dati posebno mesto u našem gradu. Nije dovoljno da se ćilimarski zanat čuva u jednoj jedinoj radionici koju uspešno vodi gospođa Slavica Ćirić. Koliko je to što ćilim predstavlja veliko i važno za Piroćance najbolje je svojom sjajnom knjigom o pirotskom ćilimu nedavno pokazala i naša sugrađanka Saška Velkova. Nema više sumnje da je sazrelo vreme da Pirot generacijama koje dolaze ostavi u nasleđe Muzej pirotskog ćilima ili neku sličnu ustanovu koja će se ćilimom institucionalno baviti. Razmišljajmo o tome.

Davor Lazarević, istoričar

Redakcija se ogradjuje o stavove autora Kolumne, smatrajući ih njihovim ličnim javno izrečenim ocenama ili razmišljanjima .

……………………………………………………………

Pozivamo zainteresovane koji žele da na našem Portalu objave svoje mišljenje da nam se jave ili tekst pošalju na mejl plusradio010@gmail.com