Plus Online Android

AHA Mura Dom kulture FK Radnički Pirot Gimnazija JP "Gradska toplana" JP "Komunalac" JP Vodovod i kanalizacija Karate KK Pirot KMF Pirot NALED obrazovanje OŠ "8. septembar" Politika Rodoljub Ćirić Tigar ad Uroš Mijalković Vladan Vasić vremenska prognoza zdravstvo Zoran Nikolic ŽKK Gimnazijalac ŽRK Pirot
Sport

Objavljeno 20.06.2019. | objavio Plusonline

0

Bio jednom jedan Klub i zvao se Radnički Pirot!

Boldirani kurziv (1)

  … Za sve je u životu potrebno vreme. Potrebne su godine da utisci sazru, da iskustvo i razum, poznavanje materije,  nadvladaju improvizaciju i usputne ocene  nekih koji su juče “pali s duda”  i počeli da “izmišljaju toplu vodu”…!

………………………………………. 

   Imao sam tu sreću da sam rastao u porodici fudbalera beogradske Jugoslavije (današnja Crvena Zvezda) u generaciji koja je pre njegovog dolaska igrala u Montevideu.

   “Od oca je ostanulo sinu”!  Ja sam zajedno sa njim od četvrte, pete godine, detinjstvo provodio na Stadionu. Svlačionice su bile na ulazu kada se dolazi iz Senjaka, stare tribine od dasaka, bilo je opasno hodati po njima. Generacija Živorada, Ote, Uroša, Čepa, Ljopše. Mi deca gurali smo se ko će na onoj staroj pumpi, na izlazu iz malih svlačionica, da pumpa  kako bi se. umivali Nosili su lavor, peškir, sapun… Tako se radjao i stvarao Radnički! Bila je to 51. 52. godina prošlog veka !!!

……………………………………………

    Rastao je Radnički. O  detaljima u istoriji neću. Samo ovo!

   Desetak godina kasnije, 62. 63. legendarni Dragan Nikolić, direktor tada velikog Prvog maja, paralelno s gradnjom pogona izgradio je i Stadion. Na otvaranju, sećam se nosio sam zastavu Radničkog, kao pionir ovog Kluba.

     Od tada je počela moderna istorija Radničkog. Bio sam u podmlatku, igrao po neku utakmicu u prvom timu. Sećam se Novog Pazara 1968. te godine je Radnički prvi put u istoriji ušao u Drugu ligu.

     Posle prerane smrti oca, (živeo je samo  59 godina), nekoliko meseci bio sam sa Jovanom  Simonovićem  u Klubu, a potom do 1978. godine u Kadrovskoj službi  Prvog maja kod izuzetne Božane Veljić. Radio sam disciplinsku odgovornost, saslušavao radnike, što mi baš i nije bila volja!!! 

………………………………………………

    Te 1978. godine, osnovan Radio Pirot. Na poziv Tomislava G. Panajotovića, bio sam prva generacija ovog elektronskog medija koji je tada bio pravi medijski “bum” u Pirotu.

    Istog dana, 26. novembra 1978. godine  kada se na 95,8 i 202 oglasio prvi pirotski radio, ludo hrabar radio sam  prenos Radnički – Sutjeska. Bilo je 2:1 za “bele”.

   Od tada je počela da živi moja “treća ljubav” s RadničkimPrva u onim godinama Žileta, Uroša, Ote, Čepa, Ljopše, druga u pionirima, podmlatku, malo u prvom timu (otac mi zabranio iz njegovih  razloga) i konačno ova treća ljubav kojoj sam poklonio hiljade i hiljade kilometara vožnje svojim kolima, radost i tugu, utrošene ćelije, nerve. Donosio radost i tugu brojnim Piroćancima koji su čekali nedelju da čuju “Nešu Pauna”.

     Nešto računam, preko 2000 radio prenosa poklonjenih Radničkom!!

    Upoznao sam, družio se sa velikanima jugoslovenskog fudbala Bišćanom, Ganom Ćerićem, Daletom, Stoiljkovićem, Slavkom Ilićem, Čobom Janjušem, Boškovićem, Stajom Nikolićem, Andjelkom, Ljubom Stevanovićem, Glišićem, Tupajom, Mehom, golmanom Popovićem, Krljom Radovićem, Goranom Negićem, Ristom Mijuškovićem, Stojanom i Svetom Nikolićem, Saletom Gruberom, Petkovićem, Kežmanom… Ma mnogo ih je bilo! Kakvi ljudi i fudbaleri.

   Pamtiću doveka Tomu Kaloperovića, Ostoju Simića, Miška Mitrovića, Vignju i Marka tada, Marka Vidojevića ponovo. Kakvi treneri!

   Kakvih je sve pirotskih fudbalera bilo, Stole, Djoka, Cinca, Ćoska, Pravda, Loki, Bata, Rade, Maki… Oprostite, mnogo vas je bilo!!  Ne mogu da se setim svih…

   Jedan jedini u istoriji Dragan Nikolić, a zatim bata Veca, Toma Duka, Stole Mitić, Simke, Čep, Bokan Nikolić, kasnije, Boban, Markus…  predsednici za teška i dobra vremena …  Šuleja, Ćamil, Tref  koji su mnogo svojih para dali da Radnički živi!!!

    E, nikad neću zaboraviti legendarne članove Uprave, braću Džunić, Talu… ma mnoge, koji su bili i redari na utakmicama, bez ijednog dinara. Osim ljubavi i na takav način darivali su sebe Radničkom.

 ……………………………………………………

        Zašto sam ovo napisao!? 

       Ne zbog toga što se u ovoj priči  provlači moje ime kroz dugu istoriju. Ma, ne, meni nije potreban aplauz, ja sam “bogat čovek” pri pomisli kakav sam Radnički znao, voleo, “ginuo”, radovao se i tugovao. Sve to, izgradjivalo me kao čoveka, kasnije i novinara. Bio sam srećan što sam svuda gde bih otišao s ponosom, izgovarao ime Radničkog.

    Sećam se, kada bi iz prvomajskog autobusa, specijalno kupljenog za Radnički (i radnike koje je vozio na more), u Beogradu, Čačku, Užicu, Prištini, Kosovskoj Mitrovici, Subotici, Kragujevcu, izašli  ispred stadiona u odelima kao manekeni, s grbom Radničkog, a ljudi se u tim gradovima okupljali, diveći se pirotskom fudbalskom čudu! 

…………………………………………

    Ovo je moje podsećanje na vremena koja jesu prošla, ali, vremena kada je Radnički imao i dušu, autoritet, ime.

    Kada je Radnički imao ljude koji su znali šta treba raditi, ljude koji su umeli da poštuju fudbalere čija imena su se s poštovanjem izgovarali širom one Jugoslavije.

    Bilo je to vreme kada se sa ulice, bez vrednosti, ljudskih, sportskih, nije moglo u Klub. Kada su ekonomi bili Čika Sreten Karijev ćale, Čika Bora, Joca Kliker, skromni, vredni ljudi, koji su umeli da poštuju svoj hleb i čuvali brižno sve klupsko.

   Bilo je to vreme kada niko nije dopisivao račune za večere, račune u hotelima, račune u samouslugama, krao trenerke, kada ekonomi nisu dozvoljavali da neko uzima opremu  iz ekonomata…

   Bilo je to vreme  kada su novinari bili ljudi od zanata, kada su čuvani i poštovani, kada su im sva vrata bila otvorena.

    Znao je čika Dragan, gledao je napred, zašto je sve to potrebno. Prvi maj i Radnički već tada živeli su svoj 21. vek!

    Bila su to vremena kada je Radnički učio i vaspitavao sve nas koji smo mu poklonili dušu, kada se i reč svih nas poštovala u Radničkom i kada smo zajedno utirali put do pobede nad Zvezdom, do utakmica sa Dinamom u Zagrebu, do gostovanja u Madridu. Tamo je Miljan, čika Draganov i Žiletov kum, bio domaćin na “Bernabeu“. Tamo je, u Španiji, ugovorio utakmicu sa  prvoligašem Rajo Valjekanom.

…………………………………………..

    Ovaj Radnički, poslednjih godina putovao je najdalje do Slivnice, tumarao se po Pukovcima, Bošnjacima, Popovcima. Ovaj Radnički, poslednjih godina, ulaz na stadion ogradio je  “bodljikavom žicom”, crnim košuljama. Ljudi, svesni svoje prostote, prolaznosti, bezimeni, dodirnuli su dno, pokušali su da se uzdignu naredjenjima, zabranama.  Nemajući saznanja, osnovni ljudski kritrijum, svojim polunovinarima  uzalud su otvarali kapije jer njima, kao i njihovim patronima i dan danas nije jasno gde se to nalaze i “ko je taj Radnički”!

    Ovaj Radnički, dozvoljava i to, da neke  usputne “fejsbučarke”  kolima predsednika putuju na utakmice, dok novinari, ono malo što ih ima čak i na Stadion kraj Nišave mogu da ulaze po posebnoj proceduri “made in Janko i Desko”!! U ovom Radničkom, kao u dečijoj pesmici, sekretarčić piše izveštaje za portalčić, ocenjuje utakmice i lupa kako je “celog života” bio u sportu. Ako je po njegovom, onda je on tu negde u petom ili šestom razredu osnovne škole.

  To je taj Radnički, o kojem ćemo tek pisati.

  Radnički, koji je zahvaljujući Marku Vidojeviću, Dojkiću, Filetu, Makcu, Stojketu, Patiju  Miti Pobuiliću, Ćiri, Boži, vratio raniji sjaj.

  Povratak Markovog tima u Prvu ligu, podstakao me je na ovu priču o Radničkom, o 66 godina  života sa ovim Klubom, koje mi niko ne može oduzeti, niti mi poklanjati nešto što nisam doživeo.

    Ja i daljem živim, pišem, opažam, na saznanjima koje sam stekao prošlih godina.

    U poslednje vreme, uvrede, hvatanje za vrat, maltretiranja, postale su jedna od osobenosti onog dela našeg Radničkog koju su “zajašili” skorojevići!

     To što se Radnički vratio u Beograd, a neće više u Mrštane, to što će igrati u Čačku, a ne u Pukovcu, razlog je za radovanje i čestitke Marku i fudbalerima.

    To što je Radnički prvoligaš, zahtevaće hitno, da se proceni ko od ono malo ljudi koji su bili sa Zoranom Nikolićem, može po svojim vrednostima, znanju da se nadje tu gde je “jahao” do sada!

    Samo tako, sa novim ljudima koji znaju gde će doći i kako treba raditi, Radničkom će se vratiti stare vrednosti, sve ono što ga je nekada u organizaciji Kluba i shvatanjima, odnosu prema ljudima, karakterisalo!

     Bez “bodljikavih žica“, crnih košulja, nesposobnih “pametnjakovića”, bez favorizovanih! Radnički je negde ovih godina izgubio miris, boju, dušu. Postao birokratsko administravna družina koja ne zna gde će i kako će!

 Da nije bilo fudbalera i trenera, Pukovac i Mrštane bila bi ne samo naša ružna prošlost već i naše i danas!

Sutra: Biće ponovo jedan Klub i zvaće se Radnički!! Ali … ???

Boldirani kurziv ( 2 )

Tagovi:



Komentari su zatvoreni.

Back to Top ↑

  • Prijatelji Plus radija i portala Plusonline