Boldirani kurziv!

Još uvek pod utiskom STORIJE o zgradi Bela mačka, želim da nastavim priču o prošlom, o tome da ako ne vrednujemo ljude i vremena, nećemo znati gde ćemo i kako dalje...

FK Radnički! Klub bogate tradicije. Kroz istoriju imao je brojne generacije, imao je zaljubljenike u fudbal. Ne smem ih nabrajati, jer ću se ogrešiti. Bilo je mnogo onih koji su se utemeljili, obeležili vremena koja se po njima pamte...

Ovaj uvod podrazumevao bi detaljna podsećanja . Ovoga puta to neću, jer sam ovih dana gledao užasnoj istini u drskost, nepoštovanje , što je u meni i ljudima koji su reagovali ostavilo bolan ožiljak.

Pre desetak petnaest dana umro je Pravdoljub Ćirić, jedna od legendi našeg Radničkog. Igrao u generaciji koja je 1968. godine uvela Radnički u Drugu ligu. Zabeleženo – prvi put u istoriji. Pravda nije bio slučajni prolaznik kroz vreme Radničkog. Bio je odličan fudbaler, primeran domaćin, roditelj, kakve je Radnički stvarao!

Juče je, pred utakmicu Radničkog i Jedinstva , sahranjen Jovan Simonović, sa Draganom Nikolićem, najzaslužniji za Radnički , najbolji u modernoj istoriji ovog Kluba. Simke, generalni sekretar, izuzetno cenjen u velikoj Jugoslaviji , omiljen kod ljubitelja fudbala, brižan prema generacijama fudbalera, divan suprug , otac i deka. Domaćin u životu, domaćin u Radničkom.

Radnički danas, naslonjen je na istoriju, na bogatu tradiciju. U Radničkom danas, postoje ljudi koji ulažu svoje znanje, pripadnost, da sačuvaju ugled koji je godinama stvaran.

U Radničkom , kao i u svakom Klubu, postoji predsednik, rukovodsatvo, fudbalski deo koji čine treneri, fudbaleri . Radnički ima sekretarijat i dvoje zapošljenih. Postoji sekretar, tehnički sekretar, on voli da bude "generalni". Njegova, ili njihova obaveza je da brinu o organizaciji života u Klubu, o protokolu, o svim dogadjajima u kojima Klub na različite načine učestvuje.

To dvoje ljudi, ili on, sekretar, očigledno da i pored toga što u vitrinama kluba svedoče brojni pehari, fotografije, smatra da je Radnički počeo da živi , tu od juče, prekjuče, pre neku godinu kada je on neočekivano, ni kriv ni dužan ušao u veliki Klub.

Na sahrani Pravde Ćirića i Joce Simonovića nije bilo cveća, venaca, nije bilo prigodnih reči o zaslužnim ljudima. Došli su bivši fudbaleri, nekadašnji saradnici, prijatelji. Pravda i Simke nisu više medju živima, ali ćemo ih pamtiti.

Očekivali smo, da će se ON, zaposleni u Radničkom, koji prima platu, setiti da se minutom ćutanja , ovaj Radnički i ljubitelji fudbala oproste , da pokažu žal, otišli su Simke i Pravda.

Nije odata pošta. Utakmica je počela na užasno surov, bezobziran način ! Oni koji su sa sahrane došli na utakmicu bili su razočarani. Najbolji pirotski fudbaler u novijoj istoriji, Miroljub Djordjević nije uspeo da skrije suze, ali i duboko razočarenje. Nije Radnički od juče, duga je i bogata istorija.

Život je surov, često još suroviji kada ga na besprimeran način napadaju oni koji ne razumeju, ne poštuju . Ljudi koji ne osećaju obavezu da vrednuju vremena pre njih , zahvaljujući kojima imamo sve ovo što je danas naše.

Pravda i Simke će trajati u našim sećanjima još dugo! Njih , kao i mnoge druge koji su živeli za Radnički, poštovaće mnogi koji to znaju, umeju, nose u sebi!

Bestidno nepoštovanje , želeli bi da verujemo nije manir i ovog Radničkog. Bestidno nepoštovanje je stvar bezosećajnosti i nevaspitanja onih koje niko neće pamtiti! Po dobru naravno!

*Naslovna fotografija preuzeta sa FB profila FK Radnički