...Odavno nisam bio u Grčkoj, tačnije, poslednji put u Solunu 1994.godine . I tada sam, kao i početkom jula, obišao Zejtinlik. I tada, pre nekoliko dana, obuzimalo me isto osećanje. Posebno raspoloženje pri pomisli gde su sve u brojnim ratovima ostale kosti srpskih junaka.

Bilo je pretoplo u Solunu. U hladovini čempresa, za koje sam čuo da su doneti sa Hilandara, tražili smo spas, dok smo obilazili spomenike. Posebno znatiželjni bili smo u potrazi za našim ljudima, Piroćancima.

Zejtinlik, pod užarenim suncem Soluna, na 40 stepeni i danas je delovao i tužno i prkosno i usamljeno , ponekad pomislim i pomalo zaboravljeno. Ako zaboravimo Zejtinlik, onda smo istoriju ovog naroda zaboravili . Plašim se da se sve manje osećamo ponosno što pripadamo ovom narodu.

Obilazeći grobove, u hladovini čempresa , na stolici, kraj stočića na kojem je bila srpska rakija i nekoliko čašica sedeo je on, starina o kojoj su priče ispričane, čovek koji , rekao bih kao i Zejtinlik prkosi vremenu. Djordje Mihajlović. Pre njegove priče, pronašao sam podatke koje sam želeo da ostavim kao trag da se zna i ne zaboravi. O tome sam kasnije razgovorao i sa starinom, Djordjem Mihajlovićem.

.................................................................

... Srpsko vojničko groblje na Zejtinliku nalazi se u Solunu. U sklopu groblja smešteni su grobovi srpskih, francuskih, italijanskih, engleskih i ruskih vojnika poginulih u borbama i proboju Solunskog frontu u ulici Lagkada sa leve strane.

Groblje je podignuto na mestu na kojem se tokom 1916. godine nalazila poljska bolnica srpske vojske.

Zejtinlik je dobio ime po turskoj reči zejtin, jer se na tom prostoru u doba Otomanske imperije nalazila pijaca za prodaju ulja (zejtina). Po završetku rata odlučeno je da se svi poginuli vojnici sahrane na zajedničkom groblju, a kao mesto za to odabran je Zejtinlik koji je u to vreme bio gola ledina. Danas je Solun dosta veći pa je groblje u širem centru grada.

Pripreme za izgradnju groblja počele su 1926. godine, a na čelo poduhvata postavljen je Savo Mihailović koji je imao zadatak da sa grupom saboraca prikupi posmrtne ostatke izginulih ratnika raštrkanih na širokom prostoru na kojem su vođene borbe.

Oni su obišli oko 250 grobalja, eshumirali poginule ratnike i preneli na novo groblje.

Sav materijal za izgradnju groblja donet je iz Srbije, a Grčka je besplatno ustupila zemljište od oko 7000 kvadrata, a sav materijal oslobodila carina i poreza.

Oko srpskog groblja posađene su sadnice čempresa donete iz Hilandara kako bi odavale večnu stražu palim borcima za slobodu. Čempresi danas ostavljaju veoma jak utisak na posetioce.

Nakon izgradnje groblje je postalo stecište preživelih ratnika kao i porodica poginulih. Tokom niza godina u sklopu groblja je nastao svojevrstan muzej predmeta, knjiga i relikvija koje su posetioci donosili.

Tokom Drugog svetskog rata čuvar Ðorđe Mihailović, sin gore pomenutog Save, uspeo je da sačuva groblje od nacističke pljačke zakopavši vredne knjige i relikvije.

Od glavnog ulaza u groblje široka staza vodi do kosturnice iznad koje je podignuta kapela čiji je ulaz sa druge strane. Unutrašnjost kapele ukrašena je natpisima svih jedinica i glavnih bojišta.

Ispod platoa na kojem je smeštena kapela nalazi se kripta. Od ulaza se stepenicama spušta u centralnu prostoriju od koje se račvaju bočni hodnici u čijim se zidovima nalaze mermerne ploče poginulih koji su tu sahranjeni. Grobni mir kripte tek s vremena na vreme remete zvuci pesme Tamo daleko kako je to rekao Vojin Ðordević: "Nigde prikladnije nije našla svoje mesto ova naša izgnanička pesma tuge i čežnje, kao ovde u kosturnici na Zejtinliku".

Danas je čuvar, domaćin i vodič sprskog vojničkog groblja na Zejtinliku Ðorde Mihailovic, Ðurin sin, a Savin unuk. Đorđe živi u čuvarskoj kucici i sklopu kompleksa sa suprugom. O Ðorđu Mihailoviću je 2013. godine snimljen dokumentarni film: "Poslednji čuvar".

Koliko vredi posetiti groblje zbog bitnih istorijskih svedočenja koje nam pruža, vredi ga posetiti i kako bi se upoznao čuvar Ðorđe.

Sprsko groblje predstavlja centralni deo kompleksa na Zejtinliku. U kosturnici groblja sahranjeno je 5580 sprkih ratnika stradalih na Solunskom frontu. Oko mauzoleja nalazi se deset parcela u kojima je sahranjeno još 1440 srpskih ratnika, a tu su i dve zajedničke grobnice na kojima je sahranjeno 78 srpskih nepoznatih ratnika prenetih sa Solunskog fronta i 217 nepoznatih srpskih ratnika prenetih iz Carigrada.

U sklopu srpskog groblja nalazi se i takozvano Partizansko groblje gde je sahranjeno 126 partizana koji su izgubili živote u nacističkim logorima u Solunu u Drugom svetskom ratu.

Interesantno je da nad engleskim grobljem dominira spomenik karakterističan za engleska groblja bez krsta. Jedini krst nalazi se na nadgrobnom spomeniku Katarine Harlej koji su podigli srpski oficiri u znak zahvalnosti za sve što je tokom rata uradila za srpski narod. Ona je tokom rata bila šef jedne od engleskih sanitetskih misija, a i poginula je pružajuci pomoć tokom bombardovanja.

Na njenog grobu zapisano je: "Katerina Meri Harlej, rođena 3. maja 1853. godine umrla u Bitolju 7. marta 1917. godine - žrtvi svetskog rata, plemenitoj Engleskinji, velikoj dobrotvorki srpskog naroda.

.............................................................................

Čuveni čuvar srpskog vojničkog groblja Zejtinlik u Solunu Đorđe Mihailović prevalio je 90. godinu. Nije zaboravio da, pričajući nam, pomene, da je pre neko vreme, neko bio izmislio priču da je Djordje umro. Bolesnog, u kućici, našao ga je srpski student i odveo u bolnicu. Deda Djordje se oporavio i dalje, brine se o uređenju grobnica i dočekuje sve koji požele da odaju počast stradalima na Solunskom frontu.

Sa svojih 90 godina nije zaboravio nijedan važan istorijski detalj. Đorđe, nažalost, nema muških potomaka i to ga tišti, jer ga neće naslediti niko iz njegove loze. Prvi čuvar vojničkog groblja bio je Đorđev deda, Savo Mihailović - Srbin iz Grablja kod Boke Kotorske, dobrovoljac na Solunskom frontu. Savo je čuvao svoje mrtve saborce do dana kada im se i sam pridružio 1928. na Zejtinliku.

Nakon njega, dužnost je preuzeo Đorđev otac Đuro, koji je sačuvao ovo groblje od nacističke pljačke tokom Drugog svetskog rata. Đuro je 1961. sahranjen pored svog oca, bez imena, kao N. N. lice sa brojem 5027.

Posle razgovora sa Djordjem Mijalovićem uz po jednu rakiju, poveo nas je u Spomen kosturnicu. Tragajući na mermernim pločama pronašli smo nekoliko Piroćanaca, ima ih i pirotskih sela Dobrog Dola, Obrenovca...