Ne znam koliko ćete mi verovati, ali, na isti način bih doživeo, snimao i radovao se svakoj pobedi i svakoj utakmici srpskog tima ili reprezentacije, kao što je ova bila sinoć u Beogradu.

Imao sam dogovor da u Beogradu proverim stanje mojih prošljenova kako beše L5 S1 i na predlog unuka Zvezdaša, poslao Kariju poruku i zamolio za tri karte "za sreću", tri karte za Zvezda - Olimpijakos.

Bio je četvrtak veče. Posle desetak minuta moj drug Kari odgovorio mi je da će pokušati, da se čujemo kasnije. Nije prošlo mnogo vremena, Pešić je poslao poruku da se javim Nebojši Iliću i ostavio mi njegov telefon. Iste večeri, kakvo poštovanje, Nebojša Ilić mi je odgovorio da ću u petak do 10 imati odgovor. Biće pozitivan, napomenuo je!

U petak, u svoj onoj gužvi pred meč, sportski direktor Zvezde javio porukom i napisao da me tri karte "na Paunović" čekaju u šanku Restorana Prive u Njegoševoj 63!

O, da li će zaista biti "tri karte za sreću"... Moj unuk će "debitovati", prvi put gledati Zvezdu u Poiniru, uživo!!!

I bi tako. Pregled je relativno dao uslovno pozitivne rezultate, a potom smo krenuli ka Karaburmi. Baš kada smo se približavali Hali, stigao je "korteo" delija za koje je bio odredjen poseban ulaz na kojem ih je čekalo na desetine "do zuba" opremljenih policajaca. Bilo ih je dosta, kolona je bila duga, najmanje 1500 do 2000 mladihm ljudi. Tada nisam ni slutio da će mi ti momci ostati u sećanju i da sam o njima u povratku za Pirot, pa i danas, dugo razmišljao.

Vreme do početka koristili smo da "napunimo baterije" pratili svaki detalj. I polako je krenulo snimanje koje je ulazilo u finiš kada su se pojavile ekipe. Najpre Olimpijakos i takvi aplauzi kao da se igra u atinskoj Hali. Delije i navijači ovog tima su pobratimi. Prvo iznenadjenje veće, ali dobro!

Igra do granica nerava, nekoliko detalja, sve ste videli u prenosu. Ono što me već u startu uznemirilo to je da sam imao utisak da se Hala u nekim trenucima delila. Sedeo sam drugi red iza zapisničkog stola, svi iza mene, kompletna tribina, ljudi iza koševa i preko puta desno navijali su za Zvezdu. Ona velika "korteo grupa" Delija, navijala je za oba tima. Čak i kada je Zvezda gubila orilo se "Oliiimpiijaaakooos"!!!

Do razočarenja kod svih odjeknuli su transparti upućenu novom igraču Zvezde Alenu Omiću. Da li je to moguće, ili je u Srbiji još uvek tako. Delije su imale svoj stav i zahtevale da ovaj momak, visok 2,16, kakav je Zvezdnoj igri bio neophodan, videlo se, ne može da igra u Zvezedi jer je Slovenac, jer je rodjen u Tuzli.

Omić je u izjavi pre utakmice rekao da je ateista, da ga razlike u narodima, medju ljudima, ne intresuju, da dela Ive Andrića zna napamet, da gleda Kusturičine filmove, da su njegova vera i boja – crveno beli. To medjutim tokom meča momcima preko puta nije bilo prihvatljivo.

A Husref Musemić, a Refik Šabanadžović, a Sušić, a Pančev, a Najdoski, a Prosinečki ... zar oni nisu igrali u Zvezdi!!!

Počeo je! Veliki meč!!

I kraj. Novo uznemirenje. Zvezdini košarkaši, pobednici nad jednim od najboljih evropskih timova, aplaudirali su gledaocima. Kada su stigli do momaka iz "kortea" Delija, u radosti pobede nisu zaboravili da ponovo zvižde i skandiraju vulgarno Alenu Omiću.

Momak se okrenuo i Halu napustio suznih očiju.

Eto ovo je moja priča o dogadjaju koju ću upamtiti po hiljadu lepih detalja doživljenih u Hali "Aleksandar Nikolić" i jednom koji me i sada uznemirava.

Ljudi smo! Kada ćemo razumeti da je sport – samo sport, kako je i Omić poručio i da je momak došao u Beograd da "gine", da se bori za crveno beli dres, što je i činio.

Iskreno se nadam da će se odnos promeniti. Koliko li samo srpskih košarkaša igra u Sloveniji, u Hrvatskoj, u Bosni, koliko li Slovenaca, Bosanaca, Hrvata igra u drugim republikama, Crnogoraca.

Ovo je video reportzaža koji na kraju ima posebnu težinu i poruku i zbog toga sam želeo da vam pokažem.

Prvo, da je Zvezda veliki tim, po energiji, snazi, atmosferi, koji pobedjuje kada je najteže i najbolje evropske ekipe i to bez Antića i Feldina i pola utakmice bez trenera, da ima zaista najbolje navijače na svetu, ali da u svemu tome, mržnje izmedju ljudi ne sme da bude.

Alen Omić nosi crveno beli dres. On igra, bori se da Zvezda pobedjuje. Alen Omić je danas možda Srbin nad mnogim nazovi Srbima. Treba ga vrednovati najpre – kao čoveka!!!

Omiću, momče, glavu gore, vratiće se "delije", krv i ljubav nisu – voda!!!