Ne znam kako drugi, ali, ovih dana mnogi od nas, na svoj način bili su uz Uroša Mijalkovića. On tamo u Gvadalahari , predivnom španskom gradu, u borbi za prestiž i rezultat, mi ovde, njegovi poštovaoci, njegovi bliski, čini mi se, zajedno sa njim, borili smo svaku borbu i radovali se svakoj pobedi.

Neša Djordjević, čovek koji je od malenog petogodišnjeg dečačića, napravio šampiona, kada je saznao da je Srbija u finalu Evropskog prvenstva, da je kapiten i predvodnik naš i njegov Uroš Mijalković, zadrhtao mu je glas uznemireno mi je rekao.

- Ponosan sam na našeg Ukija. Biti predvodnik jednog tima koji će se boriti u finalu Evopskog šampionata, pobedjivati sve rivale i popeti se na tron, da li je to bio onaj san koji smo sanjali, kojem su se nadali i roditelji, njegovi klupski drugovi, prijatelji...

U jednom dahu izgovorio je Urošev trener i "drugi otac" i ostavio me da još dugo "zurim" u sajt Evropskog prvenstva gde je krupnim slovima pisalo Uroš Mijalković Srbija. Ja sam naravno dodao Pirot.

Prepiska, poruke sa Urošem, nekako su mnogima od nas njegovih poklonika bile pravo zadovoljstvo, donosile su radost.

Uki je slao slike, video materijale, uznemirio nas kada smo saznali da je stopalo pod otokom, ali da će biti u ekipi jer, čast je boriti se za Srbiju u finalu.