Treba pročitati i upamtiti do kraja života!!! "Mojoj duši se žuri" – Mario de Andrade, brazilski pesnik!

18. april 2020. 13:17 Društvo Pirot Plus Online

U kakvom vremenu živimo, ostalo mi je da verujem samo porodici i proverenim, primerima dokazanim, prijateljima. Jedni od njih su sigurno Saša Bogojevcki i njgova supruga Ceca, koja je lajkovala ovu pesmu i poslala na mesindžer mojoj  supruzi! Žene!

   Sale je inače, svirao bas gitaru u legendarnoj grupi "Poslednja igra leptira". Prijateljstvo smo dokazali tih godinu dana dok su vojsku služili u Pirotu. Neša, koga više nema, Sale, Gaja, Draško i Miki, ostali su moji provereni.

  Saši i Ceci hvala za ovo remek delo koje su mi poslali.

    Treba pročitati i  upamtiti do kraja života.  

…………………………………………………………………

Mojoj duši se žuri

 Osjećam se kao dijete koje je dobilo kutiju slatkiša, prve je pojelo slasno, ali kad je vidjelo da ih je ostalo još malo, počelo ih je jesti sa posebnom pažnjom i uživati u svakom zalogaju.

  Nemam više vremena za beskonačne sastanke u kojima se govori o statutima, pravilima, procedurama i unutrašnjim odredbama, znajući da ništa od toga neće biti postignuto.

  Nemam više vremena da podnosim apsurdne osobe koje, unatoč poodmakloj dobi, još nisu odrasle.

  Moje vrijeme je prekratko da bih raspravljao o naslovima.

  Želim sadržaj, supstancu, mojoj duši se žuri…

  Nije ostalo još puno slatkiša u kutiji…

  Želim provesti život sa osobama koje krasi ljudskost, stvarna ljudskost.

   Koje se znaju smijati vlastitim greškama.

  Ne želim se napuhivati vlastitim pobjedama.

  Nitko se ne može smatrati izabranim prije vremena.

  Ne treba bježati od vlastite odgovornosti.

  Ona štiti čovjekovu čast. i želim koračati samo na strani istine i poštenja.

  Važno je samo ono šta čini naš život korisnim i za druge.

  Želim biti okružen osobama koje znaju kako dodirnuti srce drugih ljudi…

  Osobama koje su teški udarci u životu naučili da odrastu sa nježnim dodirima duše.

  Da… žuri mi se…

  Žuri mi se da živim onim intenzitetom koji samo zrelost može dati.

  Ne želim uzalud potrošiti više ni jedan slatkiš koji mi je preostao… siguran sam da su još slađi od onih koje sam već pojeo.

  Moj cilj je doći do kraja zadovoljan i u miru sa mojim bližnjima i mojom savješću.

  Imamo dva života i onaj drugi počinje u trenutku kad shvatiš da je život samo jedan…

– Mario de Andrade,  brazilski  pjesnik

(Pesmu je preveo jedan od hrvtskih sajtova ,,Direktorica,,)

Pesma ima preko osam miliona pregleda!

..................................................................................................

Mario de Andrade

Pesnik

Rođen: 9. oktobar 1893., Sao Paulo, São Paulo, Brazil

Umro/la: 25. februar 1945., Sao Paulo, São Paulo, Brazil

Obrazovanje: Conservatório Dramático e Musical de São Paulo (1911.–1917.)

Filmovi: Macunaíma, Maria Bethania: Brasileirinho, Sambizanga, Love Lesson

Roditelji: Maria Luísa de Almeida Leite Moraes de Andrade, Karlos Augusto de Andrade

Pisac, pesnik, hroničar, esejista, likovni kritičar, muzičar, učitelj muzike, istraživač, folklorista, fotograf, kulturni aktivista i javni menadžer. Ostavio je svoju zaostavštinu u svim tim oblastima, postajući jedan od najznačajnijih brazilskih intelektualaca 20. veka i jedan od osnivača modernizma u Brazilu. 9. oktobra proslavili smo njegov rođendan.

Rođen 1893. godine, strast za umetnost započeo je u mladosti, kada je počeo da uči klavir. Diplomirao je kao nastavnik klavira i dikcije 1917. godine i to mu je bio glavni izvor prihoda. Učenike je primio kod kuće, u sobi predviđenoj za to - sobi za klavir.. Dio ovog namještaja izložen je u kući na Rua Lopes Čaves, gdje se nalazi Mario de Andrade se preselio sa porodicom 1921. i živeo do smrti 1945.

Iako je malo poznato, Mario de Andrade je imao zapaženo učešće u javnom servisu. Bio je direktor odeljenja za kulturu grada Sao Paola između 1935. i 38. godine, postajući prvi sekretar za kulturu u Brazilu; i saradnik Nacionalne službe za istorijsku i umetničku baštinu Savezne vlade (SPHAN).

Veliki deo njegovog rada i istraživanja bio je usmeren na potragu za nacionalnim identitetom. Pokrenuo je svoje najcjenjenije delo, Macunaima: Junak bez ikakvog lika, zasnivajući ga na podacima koje je prikupio na tim izletima.

Njegov pisani doprinos je ogroman. Karijeru je započeo kao kritičar u novinama A Gazeta, za koje je pisao o muzici, i sarađivao u časopisima poput A Cigarra, O Echo i Papel e Tinta. Za Jornal do Comercio pisao je seriju Majstori prošlosti 1921., a za modernistički časopis Klakon pisao je 1922.

Kuća Mario de Andrade deo je mreže muzeja-književnih kuća odeljenja za kulturu
i Kreativna ekonomija vlade države Sao Paulo, kojom upravlja Poiesis.