Ljudi često navode Arbinje kao najlepši deo Stare planine. Za mene to je samo delimično tačno, jer je krajolik iznad Toplog Dola podjednako spektakularan i ima mnogo toga da ponudi svima koji vole prirodu, počev od mnogobrojnih rečica i potoka, preko nekih od najlepših vodopada na planini, pa do kamenitih vrhova neverovatnih oblika i boja. Zato nikada nisamo mogao da se odlučim između Dojkinačkog i Toplodolskog atara.

Tura danas, kao i prošle nedelje, ima za cilj da vidimo koliku je štetu napravio požar koji je besneo na Staroj do pre samo nedelju dana, ali i da usput i u povratku obiđemo neke od vodopada i dolova. Krećemo iz Toplog Dola oko 5:30. Selo se polako budi i izlazak sunca samo što nije.

Već na drugom kilometru od sela počinje da se oseća miris gareži i polako postajemo svesni šta nas gore čeka. U daljini vidimo i neke od vrhova koji su apsolutno pregaženi požarom. Jasno nam je da ćemo danas proći i kroz raj i kroz pakao Stare planine.

Prva destinacija su vodopadi Krmolja i Kurtula. U ovom delu godine nemaju puno vode, ali su bez obzira na to, u kombinaciji sa bojama jeseni, neverovatan prizor. Slike govore više od reči.

Nažalost, ovo je ujedno i područje do kojeg je stigla vatra. Prošla je kroz šumu, izgorelo je sve što se nalazilo na zemlji koja je sada crna, a ima i izgorelog drveća.

Dobra vest je da je baš tu kod Krmoljskog potoka, vatra uz pomoć njega samog i hrabrih ljudi koji su sve borili sa požarom, napokon zaustavljena. Reka protiv požara 1:0!

Idemo dalje do Čunguljskog vodopada. U samom dolu uz rečicu ne vidimo tragove požara ali kada smo stigli do vodopada postaje nam jasno gde je gorelo. Iznad samog vodopada vidimo garež.

U ovom trenutku menjamo odluku da se odavde vratimo do Rančinog dola i nakon toga izađemo na Dugo bilo odakle bi se vraćali u Topli Do. Umesto toga izaći ćemo na Čunguljski vrh, spustiti se sa druge strane u Rančin dol i onda se uz potok spustiti nazad do puta. Ispostavilo se da je penjanje od vodopada prema vrhu delom slobodno penjanje uz stene, a delom provlačenje kroz guste šume. Pa onda još malo penjanja uz stene. I to je OK, prava avantura. Ono što nije dobro, to je da je ovde požar prošao, ostaviviši za sobom pustoš i garež i cela ova oblast izgleda žalosno.

Što se više penjemo, više nam se otvara pogled i sada po prvi put imamo priliku da vidimo prave razmere požara. Neverovatno je šta je sve izgorelo u tih pet prokletih dana. Sa izgorelog Čungulja vidimo da su grebeni iznad Kurtuljskog i Krmoljskog dola zbrisani, glavni venac Stare do nadomak Midžora je sada jeziva, crna pojava, a sa druge strane vidimo i dokle je vatra stigla na Dugom bilu. Kada se na to doda i deo iznad Dojkinaca, Beledje, Vražja glava, Tri čuke i oblast prema Koprenu.... Ogromno prostranstvo je izgorelo.

Spuštamo se odavde jako strmom deonicom prema Raničinom dolu, sve ispod nas je crno, vatra je opustošila i ovaj deo, a ni u samom dolu nije bolje. Ne znam da li je ovde vatra prešla preko potoka ili se i sa drguge strane i Dugog bila spustila do potoka, ali gorelo je i sa jedne i sa druge strane. Negde na pola puta prema ušću sa čunguljskim potokom vatra je zaustavljena. Prvi put smo u Rančinom dolu, koji je kao i svaki od potoka u okolini Toplog Dola, jednostavno fenomenalan. Kada se pogleda mapa, sve rečice i potoci koji se na kraju spajaju u Toplodolsku reku, izgledaju kao mreža kapilara i predstavljaju život ovog kraja.

Vraćamo se nazad na put ispod Čunguljksog dola i nakon toga nazad prema Toplom Dolu. Do vozila stižemo oko 15:30, nakon nešto više od 30 pređenih kilometara i uspona sve skupa od 1300 m.

Šteta je ogromna, neprocenjiva. Velika je sreća u ovoj velikoj nesreći što je u većini oblasti vatra prošla kroz šumu ali je samo drveće ostalo. Ostaje nam nada da će se za godinu ili dve priroda oporaviti. Takođe, nadamo se da je turbulentni period kroz koji je proša Stara i svi koji je vole zajedno sa njom, napokon završen i da više nikada nećemo morati da brinemo zbog ovakvih požara, ali ni zbog njenih reka koje život znače i koje predstavljaju blago ovog kraja.

Jedno izgubljeno drvo je previše, jedan izgubljen litar u koritu je previše!

Tekst i foto: Nikola Spasić