Kako je i zašto zaboravljen Radio Pirot i ljudi koji su gradili prvi elektronski medij u Pirotu?!

26. novembar 2019. 11:00 Društvo Pirot Plus Online

Ne bih da ovo zvuči kao nekrolog nekome ili nečemu čega ili koga više nema. Pokušavam da na ovakav način doprinesem da se ne zaboravi ono što je bilo dobro! Što je Pirotu, našim ljudima značilo.

Na ovaj dan pre 41. godine oglasio se Radio Pirot. Prvi elektronski medij u Pirotu. Postojala je samo Sloboda, lokalni list, kroz koji su, to sam uvek govorio, prošle brojne legende pirotskog novinarstva.

Neću se vraćati u prošlost. Pokazaću vam umesto toga priču koju sam uradio prošle godine. U prostorije sam tada ušao posle mnogo godina. Poznati su razlozi.

http://www.plusonline.rs/radio-pirot-radio-kojeg-danas-nema/

Kroz Radio Pirot prošle su, hajde, tri generacije. Ona naša prva okupila je većinu ljudi koji nisu imali priliku da imaju mikrofon u rukama. Gutali smo ogromnu knedlu koje u stvari u grlu nije bilo, od treme, učili od pravih ljudi i slobodno mogu da kažem - naučili ovaj posao.

Kada je ono trebalo da krene TV Pirot, svi novinari su jedan duži period proveli u našoj redakciji, priznajući, makar neki od njih, da su tu i naučili prva znanja. Peda Mančić i Toma Panajotivć bili su dobri učitelji, nekada strogi, ali pravični, pokazivali su nam put kojim je trebao ići, bez obzira na našu sujetu da su nam, navodno, često "ubijali" stil, način pisanja, zamisli kako ćemo raditi emisiju.

Iz skuta Radio Pirota rodila se Televizija Pirot, koja je postala i ostala mezimica vlasti. Uvek im je bilo važnije da se slikaju! Iz ove perspektive sada, ni to nije bilo tako bitno! U životu je uvek bilo važnije da ko zna – zna !

Kako je sve išlo napred, demokratija je za neke bila neminovonost, za neke teška obaveza, tek, ne tako davne, 2015. godine doneta je odluka o modelu privatizacije.

Pokušaj prodaje nije uspeo. Veliki dug od sedam miliona dinara, koje je ostavilo poslednje rukovodstvo, šest radnika i još ponešto, doprineli su da Radio Pirot ZAĆUTI 12. januara 2016. godine. Posle nešto više od 38 godina postojanja.

Poslednji "udarac", likvidacija dogodila se 19. februara iste godine.

http://www.plusonline.rs/nebojsa-ristic-zbog-duga-od-sedam-miliona-i-cetiri-neuspele-privatizacije-radio-pirot-prestao-da-postoji/

Kako je poslednjih godina rasprodavan ugled Radio Pirota, čini se da je tako rasprodata naša prošlost. Otišle su skupe miksete, študeri, gramofoni, magnetofoni, uheri, ma šta sve ne. Ne znam šta je sa emisijama koje su bile na onim velikim trakama? Gde li su moji Lavirinti, skoro dve hiljade radio prenosa, naši dnevnici za koje smo dobijali nagrade, naša uključenja u Zeleni megaherc, Udružene radio stanice, Pištoljeve istorijske emisije "Sa sela, za selo", Miličine stručne emisije iz kulture ...? Čujem da je nešto otišlo u Istorijski arhiv. Niko se nije setio da sve to prebaci na diskove, da se sačuva, jer istorija je zaista bila bogata!

Da li sam "poslednji mohikanac" koji čuva uspomenu na bogato prošlo vreme, na mnoge dogadjaje, na našu prvu ekipu, na Gocu Hadžić, kasnije Ristić, Milicu Petković, Ljubišu Djordjevića Pištolja, Jocu Nikolića kojih više nema. Na one koje je život zaboravio, a nekada su bili časni, ugledni novinari: Andjelija Savić, Dušica Ćirić, Najdan Djordjević, Aca Živković, Todor Petrović, Katica Simić, nešto kasnije Sneška Manić, Zoran Marković, čudo od dobrote i plemenitosti naša Koka Panić, Emilija Lilić... Da, Mića, Roki, Joca Pešić, kasnije Vlada Ristić i Zoran Nikolić, tonci ... Svi onu su sa Pedom Mančićem i Tomislavom Panajotovićem bili najvredniji deo ove naše porodice, velike porodice!

...............................................................

I na kraju, uz nadanje da ćete ovaj tekst zaista razumeti na način kako je jedino moguće, a to je da je nekada bio jedan medij koji je imao sve ono što je vredno u ovom poslu. Bio i nažalost, završio na najtužniji mogući način!

Nestao!

Krenuli smo u nepoznato, prvi put je tako nešto stiglo u naš grad, razumeli ste veoma dobro, išli polako, potpuno bili svesni svega, koliko znamo, pitali, učili, gradili sebe i ne štedeći se pripali narodu. A narod nas je prihvatio. Od Rudinja, Mirkovaca, do Slavinje i Ponora. Znali su nas svuda, sretali u gradu, stalno nešto hteli da pitaju, a mi svesni svega, bili njihovi podanici!

Naravno da ne mogu u njihovo ime, to su zreli, ozbiljni ljudi koji i danas na svoj način žive ono i ovo vreme, ali ću morati da kažem.

Temelje pirotskom novinarstvu "udarili" su novinari Slobode. Novinarčine!

Mi koji smo došli u ovaj zanat, učeći kroz vreme, nismo nijednog trenutka razmišljali o tome koliko smo bili poznati, ajde neki i popularni, posebno cenjeni, u ostalom, prvi elektoronski mediji - malo čudo u gradu, već smo svakodnevno tragajući za Pedinim i Tominim savetima, rasli svesni da smo uzeli grumen žara u ruke i veliku obavezu prema istini, poštenju i ljudima!

.................................................................

I danas, kada posle 41. godine profesionalnog rada iskažem svoje čudjenje, kada reagujem na to šta sve neko u nekakvom mediju objavi, kako razmišlja, šta čini, kako piše, da li zna da pita, zbog čega krade tudje ideje i tekstove, nemojte se ljutiti. Iz mene tada izbija sve ono nataloženo, sve ono naučeno, sve ono doživljeno za ove godine. Sve ono što smo dugo, svako od nas, nosili u sebi i pretvarali i iskreni dar ovom narodu!

Zbog svega, iskren sam, smatram da su prošla vremena pravih medija i novinara, da sve ovo danas, kod mnogih predstavlja čudnu, neobaveznu komercijalnu igru igranja ovim poslom.

Valjda će to neko shvatiti. Što brže, to mnogo bolje. Za njih i ljude oko nas!