…Kad jednog dana budeš u mojim godinama život će ti biti mnogo jasniji, ali vremena će biti sve manje da podvučeš liniju i napraviš “dogovor” sa sobom i u svemu razumeš prošlost, ljude, nepravdu…

Ovako mi je govorila majka, dok je ležala u niškoj bolnici čekajući na amputaciju noge. Imala je 84 godine! Otac je skončao mnogo ranije, u 59 godini. Tada nisam shvatio koliko je to malo godina. A voleo sam ga na poseban način i bio užasno vezan za njega. Kao da mi se “zemlja otvorila”!

Kada čovek doživi relativno mlad najbolnije trenutke i kada, godinama vaspitavan od majke prosvetnog radnika i oca koga su svi znali ne samo u Pirotu, već u zemlji Srbiji, onda razume život i uznemiren, često, zastane tragajući za spasenjem!

Kada krene u prvim godinama bodren porodicom kroz život i 41. godinu živi da bi radio, živi da bi se borio za istinu i pravdu, za one “male” nikad zaštićene ljude, kada stane uz njih u koloni i sav se pretvori u njihove živote, boreći se protiv silnih, onda sve shvati!

Ta donkihotovska borba, oličena pored svega ostalog i u emisiji “U lavirintu”, na kraju je izgubljena i ja sam tada doživeo prvi životni poraz, jer nisam uspeo protiv neistine, samovolje, nepoštenja.

Ovo osećanje nemoći uznemiravalo me u mnogim životnim prostorima, ne dajući mi mira, tražeći od mene da reagujem, da narod čuje da to nije dobro za ovaj divni grad, za ove ljude, za mlade koji dolaze i koji se na tim osnovama vaspitavaju i često odlaze stranputicom.

Neka se zna da su mi tamo na onom Stadionu gde sam kao dete nosio zastavu na otvaranju, gde su mi ćerka i unuk prohodali, tamo gde sam im pola svog zdravlja poklonio, da vam se požalim da su me hvatali za vrat, izvrnuli ruku, podizali ograde, stavljali katance, samo da ne bih radio. Samo da ne bih bio bolji od kumovog trapavog fotografa. Treća godina zaredom. I kada sam čoveku koji to čini viknuo da je “lopovčina” jer znam da je lopovčina, onda sam, ja, umesto onog što me tukao i onog što uzima, stajao “gologlav” pred policijom!!!

I danas, kada sam natovario poveću gomilu godina na svojim ledjima, i dalje pokušavam da tragam, da pronalazim izvore energije, ne dozvoljavajući da se istina gazi. I danas, kada sa Ivanom, Sonjom, Biljom, Ljubišom, Zokijem, radeći ovaj užasan idiotski posao, koji svakodnevno od vas cedi rat za istinu i danas, sve češće, sakupim snagu da uzviknem da ne može tako i da tako nećemo dalje od, već u mislima nacrtane, linije otaljavanja.

Kada javno kažem da smo informativno najbolji medij u gradu, da je malo pravih novinara u Pirotu, a mnogo loših početnika, zaista govorim istinu!

Danas kada njihov ,, portal,, dobije milion i sto, on sam ili sa NJIM, a naš Portal 1.300.000 sa šest radnika i na hiljade objavljenih tema, rubrika, istraživačkih priloga, oni kažu da nisam u pravu. Oni kažu i to da su četiri miliona, koliko smo dobili za dva naša medija, a godina košta preko sedam, oni kažu da su nam dali, ha, poklonili. Ne ljudi, mi to krvavo zaradjujemo svesni da je to od naroda, da je to od vas. Zato nastojimo da vam pošteno vraćamo!

Navikli ste od mene da budem iskren, jasan, da vam, kažem šta sve znam, ko me sve i dalje od ovih “malih” odbačenih ljudi, poniženih nepravdom zove i priča, ili jauče gledajući nepoštenje. Ma svuda, da ne nabrajam! Svuda ih ima i svuda su isti. Gledaju sebe, svoje interese i interes onih koji … Svuda postoji neko ko je rodjen da može da bude navodno prvi, svuda postoji neko koga morate da molite, svuda postoji neko ko će odlučivati o vašoj sudbini, o sudbini vašeg deteta, supruga. Svuda i iza svakog ugla postoje oni koji, ne znajući za vas, kroje vašu sudbinu. I ne samo to, svuda postoji neko ko će uvek, iako vam poštenjem i vrednostima ne može prići, živeti bolje od vas.

Kada budem morao, jednog dana , ako me ova životna tužna stvarnost ne uništi, kazaću vam.

Sve, o tome ko je koga i kako zaposlio, o tome kako su vaše, narodne pare deljene medijima, o tome kako su neki iz medija putovali svetom tudjim novcem, radili filmovčiće za velike pare, kako samo jedan fotograf dobija da radi kalendare, prospekte, kako su likovi delili novac kumovima, kako u ovom našem poslu haraju tezgaroši, vlasnici vaših sudbina, polupismeni prepisivači, koji potom sve to što prepišu “copy paste” pretvore u “vesti” i šalju Kuriru, Blicu, Alo, Informeru, Danasu, Jug mediji, Telegrafu, nekakvim tek ispilelim portalčićima po Južnoj Srbiji. Plata, doprinosi već plaćeni, a sve ostalo kap, po kap!

Uostalom šetajte malo portalima, ovim našim i onim njegovim i pogledajte kako se u dve i po rečenice pišu izveštaji sa utakmica kojima se ne prisustvuje, kako se kradu tekstovi u kojim mi pogrešimo namerno prezime, Daković, a kasnije popravimo – Zlatković, da bi i on pogrešio, u kojem namerno napišemo da će Saša Nikolić boksovati u 17 časova, a on prepiše, a mi znamo da Saša neće na ring pre 20 časova. Itd. Itd.

Rekli su nam, da smo svi isti i da nas na takav način gledaju. Pogledajte izveštaje sa utakmica Radničkog, košarkaša, rukometašica, koje iz minuta u minut po dva, tri sata radimo nas troje, a onda pogledajte njegove “izveštaje” sa slikama od prošle godine. Pogledajte i navodni “portal” jedne televizije, gde skoro nijedna vest nije duža od jedne rečenice.

Ne, nismo isti, jer bi to bilo opasno. Isti su njihovi tekstovi koji se ponavljaju po medijima, isto je samo to da se zovemo mediji i da stanemo u red čekajući da nas vrednuju.

Znam da je jedan projekat Komisija vratila kao neispravan, znam da neki mediji konkurišu sadržajima iz redovnog programa i prolaze. Dobijaju. Pogledajte na našem Portalu naše projekte.

Ne, nemam razloga da ćutim, jer tako nećemo daleko. Moramo se vratiti čistoti duha, poštenom odnosu izmedju ljudi, vrednovanju na osnovu kvaliteta, a ne zapošljavanju prema izmišljenim kriterijumima, oglasima i konkursima sa slikom, koji nas kasnije dovode u stanje iz koga nema izlaza.

Nismo isti, jer su jedni bolji, vredniji, pošteniji, iskreniji od drugih. Nismo isti jer su nam tragovi različiti, jer istinu i ljude vrednujemo na posebne načine. Po pripadnosti, po porodičnim ili kumovskim vezama. Mi to ne dozvoljavamo i “ratovaćemo” do sudnjeg dana da dokažemo častan rad i iskren odnos i poštovanje prema Pirotu i Piroćancima.

Nisam i nikada neću zaboraviti reči majke s početka ove moje ispovesti. Smatram da sam u godinama koje me obavezuju da ne ćutim, da uvek kažem kako je , da uvek kažem ko je, da uvek uzviknem kada je nepravda.

Samo tako, gledajući stalno sebe u oči, shvatićemo, da smo odlutali i da se moramo vratiti pravim ljudskim vrednostima, da ljude ne razdvajamo po onome da li su naši, da li su rod, "prijateljica" ili ničiji.

Neša, Ivana, Sonja, Bilja, Ljubiša i Zoki svakog dana mogu vas pogledti u oči!

Proverite, pročitaje, pratite nas. Ne bežimo, istina i pravda idu stalno pod ruku sa nama!

Nenad Paunović, novinar