Državni činovnik Sreten Pešić, rodjeni Piroćanac, te 1949. godine našao se sa svojom suprugom Dušankom iz Vrbe kod Kraljeva u Novom Sadu. Zadržali su se nekoliko meseci, taman toliko da se tamo rodi Svetislav, prvi sin. Ime je dobio po svom dedi Sveti, starom Piroćancu.

Nije trebalo mnogo vremena i porodica Pešić preselila se u Pirot. Čika Sretenovi roditelji stanovali su u maloj ulici, koja se, gle čuda, zvala Novosadska. Sreten Pešić zaposlio se u Saračkoj zadruzi, supruga Dušanka bila je šnajderka. Dve godine kasnije u Pirotu se rodio drugi sin, Predrag.

Kada je prestala s radom Saračka zadruga, Sreten je postao ekonom u Radničkom. Ekonom, koji je pored brige o opremi, popravljao kopačke, ušivao, menjao krampone. Sve komšinice u Novosadskoj ulici šile su, prepravljale haljine kod teta Dušanke.

Sveta i Predrag, zvali smo ga Bata, stanovali su u kući sa brojem tri. Naša stara kuća bila je na drugom kraju ulice, broj 21.

U našoj Novosadskoj ulici bilo je mnogo poznatih ljudi. Poznati lekar Miroslav Djordjević Pištolj, Badžinci, bilo ih je devet, fudbaleri, moj otac Paun, igrao je u beogradskoj Jugoslaviji, Sveta Petrović profesor, znali su ga po esperantu, tamo na kraju košarkaš prve generacije Partizana Pera Stamenović, do njega omiljeni profesor Mustafa, na suprotnoj strani poznata pirotska faca Stole Švejk koji je, kao i Musa Šein, išao ulicom i glasno pevao. Preko puta naše ulice sazidana je jedna od prvih zgrada na tri sprata "oficirska" kako smo je zvali. Do te zgrade čuveni advokat Voja Potić i njegova supruga, profesorka latinskog Jelena Potić.

U toj maloj ulici rasli smo mi. U novinama su jednom pisali "Dečaci Paunove ulice". Voleli smo loptu, igrali se pred našom kapijom, a u dvorištu "oficirske" bilo je svega. Čak smo i nekakav ring napravili i jedne nedelje pre podne organizovali boks mečeve. Igrali smo loptu, "Zgrada i Ulica". U, bilo je i povredjenih. Pisali novine. Brat moj! Sastavi timova, izveštaj, ocene!

Uveče bi se okupljali kod bandere preko puta naše kuće i trčali kroz ulicu, zatim kroz glavnu i poreko puta Gimnazije skretali u tada "Aleksandra Rankovića" i ponovo pored baba Tase, majke dr Duška Karavelca, da i Barče, čuvenog golmana, koga sam zaboravio, dolazili na cilj.

U to vreme, moj stariji brat Milan, bio je naš "kolovodja" pravio je ekipu. Igrali smo sa Kasarincima, Senjakom (Sika "Piža", Mija prpac, Malinko...), "kejdžijama" Torpedom, (Gec, Šilja, Pnja, Pujka, Kamara), Santos, ( Šuleja, Džomba, Mika Faćir). Sećam se, išli smo na turnire u Gnjilan, Barje Čiflik... Ha, imali smo i prelazni rok. Boža Cinca, Malinko igrali su za nas. Iz "oficirske zgrade" Ratko Giljen, Boka, zvali smo ga "Pavlica" po onom fudbaleru iz Zagreba!

Milan je meni i Sveti šutirao izmedju dve bandere. Ko bude bolje branio, biće golman. Naša ekipa zvala se "Pionir". Tako je Sveta postao golman. Zajedno smo kasnije igrali u pionirima Radničkog. Sveta je branio, rezerva mu je bio Ljupče "Izvorac" kasnije poznati fudbaler Radničkog. Sveta je branio, igrao sam centarhalfa i bio kapiten. Igrali smo neki izborni turnir u Leskovcu i Sveta i ja bili smo pozvani u pionirsku reprezentaciju Uže Srbije. Miomir Nenković i Slavko Videnović bili su nam treneri. Miljan Miljanić, tada selektor omladinske reprezentacije Srbije.

Milan, Kari, Boka pokojni, Neša, Malinko, Boža Cinca i Ratko Giljen, odselio se u Sarajevo

Vreme je prolazilo. Fudbal je, naravno, bila naša najveća ljubav. Uveče bi sedeli ispred Banke, sada je to SDK, šta li? Igrali na turnirima, kupali se na petom brzaku. Nedeljom bi u dvorištu škole Vuk Karadžić igrali protiv Senjaka, Santosa, Torpeda. Oko terena publika. Svi iz grada svraćali su da gledaju. Tradicija, svakog prvog januara u 12 higralo se u Učiteljskoj školi.

Završio sam prvi Gimnazije, kada je je Sveta upisao Ekonomsku školu. Već smo se približavali podmlatku Radničkog. Čika Sreten, Svetin otac, kao i moj ćale ljutili su se. Gledajte deco školu...

I tada je, u prvom Ekonomske, Svetu video Zvonko Minčić, legenda košarkaška, pirotska. Video je da je učenik Svetislav Pešić talentovan sa sve sportove i naravno, pozvao ga u košarku.

I tako je te godine, fudbal izgubio golmana, a košarka dobila Svetislava Pešića, pisao je moj brat u beogradskom Sportu.

Samo nekoliko godina kasnije, 1967. održan je Kvalifikacioni turnir za Prvu ligu u sali Učiteljske škole. Jugoslavija je tada imala malo sala – hala za košarku. Došli su Mlada Bosna Sarajevo, Slovan Ljubljana, Ivangrad, Mladost Zagreb. Igrao je i Pirot. U ekipi Mladosti Damir Šolman, u Ivangradu Nedić i Bukumira, u Mladoj Bosni Davorin Popović, pevač Indeksa, još neki kasnije poznati igrači Bosne. Za Pirot, Mile Širac, Šerpa, legenda, Siniša centar, Bile, Fića, Zoran Lazarević Konjoslav, Svetislav Pešić.

Više od polovine igrača članovi tadašnje juniorske ekipe Pirota koja je na prvenstvu Srbije napravila veliki rezultat.

Koliko su Piroćanci bili naivno dobri domaćini!!! Dozvolili su da zbog koš razlike Slovan i Mlada Bosna udju u Prvu ligu, tamo gde su igrali Zvezda, Partizan, Olimpija, Zadar, Lokomotiva Zagreb...

Taj Turnir nije doneo radost, ali je uteha za nas bila da je naš Sveta iz Novosadske ulice postao najbolji igrač Turnira u konkurenciji onakvih igrača.

I odmah, posle Turnira, Svetislav Pešić otišao je u Partizan, Zoran Lazarević Konjoslav u Zvezdu.

Karijera Svetilava Pešića u KK Pirot OVDE

Ovo je istinita priča o Svetislavu Pešiću, sinu teta Dušanke i čika Sretena. Skromnih, vrednih, poštenih ljudi iz naše male Novosadske ulice.

Pešićev dalji put zna ceo svet. Sarajevo, Bormio, Argentina Berlin, Rim, Zvezda, Barcelona...

.....................................................................

Zašto – Kari !?

Iako su nas u gradu znali po fudbalu, bili smo učenici drugog, trećeg razreda, devojčurci nas nisu mnogo interesovali. Izlazili smo u Korzo u Dragoševoj ulici, stajali ispod sijalice tu preko puta Zadruge Budućnost. Naše mesto!

Okupljali smo se kod nas kući za neke rodjendane, nove godine. Bile su to kao neke žurke. Imali smo djačke simpatije. Sveta je imao Slavicu iz odeljenja, ja Miru iz Ekonomske. Samo simpatije. Na tim žurkama slušali smo ploče mog brata Milana, a Rade Kurta neizbežni, puštao je muziku. U to vreme popularan je bio Hali Belafonte. Svetski pevač. U trenucima kada su svetla bila prigušena jedne večeri čuo se Svetin glas.

- Ajde pusti Kari Belafonte...

I to je bio trenutak koji će kasnije, ispostavilo se, ući u istoriju. Kari, Kari... teta Dušanka se u početku ljutila, kada bi Karija zvao sa kapije, ali ... gotovo.

Kari je posle Partizana otišao u Sarajevo. Tamo je sreo ženu svog života, košarkašicu Železničara Veru Blažević i postao sarajevski zet. Vera je u Karijevom životu značila sve. Bila je stub porodice, uspevala da ga razume u svemu, bila njegova "jaka polovina". Rodila je Marka i Ivanu, divnu decu koja su izrasla u ozbiljne, vredne ljude.

Marko je sportski direktor u Bajernu, Ivana je u Barseloni. Žive košarkaške živote. Ivana se udala za Jaglu, doskorašnjeg reprezentativca Nemačke, Markova supruga jedina nije u košoarci, ali voli sve Pešiće i čuva ih i navija za njih!

Eto, tako je Sveta postao Kari do dana današnjeg, dok nas bude bilo!

................................................................

Zoran "Konjoslav" i tango!

Sećam se da je na te žurke dolazio i Zoran Lazarević, Konjoslav, koji je iz Knjaževca došao u Pirot i naravno upisao Ekonomsku školu kod profesora Zvonka Minčića. Laza, onako visok, nezgrapan, teško je učio tango korake. Tada mu je skok pod košem išao bolje. Ali, naučio je. Postao igrač za žurke i košarkaš Zvezde, ali, bez obzira na mesto rodjenja, Piroćanac u pravom smislu i dan danas!

.....................................................................

O Svetislavu Pešiću je sve rečeno. Znaju se sve moguće titule, veliki rezultati. Kari će sutra, u petak, 30. avgusta proslaviti SEDAMDESETI RODJENDAN. Inače, rodjen je na jučerašnji dan, 28. svgusta, u Novom Sadu. Uvek kao rodjeni Piroćanac, njegov drug iz detinjstva, uvek sebično dodam – RODIO SE KADA JE ČIKA SRETEN U PROLAZU KRATKO BIO NOVOSADJANIN!!!

Kariju u čast sutra će Pirot biti centar svetske košarke. Dolazi Djordi Bertomeu, prvi čovek Evrolige, dolazi Uli Henes, direktor Bajerna, dolazi svetski trener Boža Maljković, predsednik Olimpijskog komiteta, dolazi Karijev klupski drug iz Bosne, centar Raša Radovanović, reprezentativac. Dolaze mnogi.

Nedavno mi je stigao poziv da u petak u 18 časova sa suprugom budem u Etno kompleksu Nišavska dolina. Doći će i moja sestra, rodjeni brat. Okupiće se Novosadska ulica. Kao nekada.

Pre dva dana stigla mi je od Karija još jedna poruka. To je Kari, u stvari. Skroman, neposredan, dobar i pravedan čovek. Kada dodje u Novosadsku, gde mu je, kako kaže, uvek bilo najlepše, kada izadje u neki od pirotskih kafića, nema Piroćanca sa kojim nije srdačno razgovarao.

Kari je svetski poznati i priznati čovek, ali je uvek govorio da je srcem i dušom Piroćanac. Verujte da tako govori i naša pirotska snaha Vera Pešić, kojoj je u Pirotu uvek lepo. Tako govori Marko, jedva čeka da u Pirot dodje, i Karijev brat Bata...

Evo i poruke koju je Kari u svom stilu poslao. Lepo! Kari je počasni gradjanin Pirota. S pravom. Poštovan je u svakom susretu sa gradonačelnikom Vladanom Vasićem, isto onako kako ga dočekuju na treningu pionira i juniora u Hali Kej, na ulicama kada vozi bicikl ili kada ode sa Nešom Djordjevićem na Bazen.

Kari, bio je i ostao dete iz Novosadske - pirotske male – velike ulice!

Bila je ovo priča o mom drugu iz detinjstva. I danas za mene i moju porodicu, za nas drugare, kada je bilo gde, kada podiže pehare, kada pobedjuje, osvaja titule, Kari je ostao naš Sveta, sin skromnih ljudi iz Novosadske ulice, teta Dušanke i Čika Sretena, brata Predraga.

Kari je i danas izuzetan suprug, deka, ljudina, koga naprosto treba voleti i poštovati.

Srećan ti rodjendan Sveto Pešiću!

Uživaj, pobedjuj, na radost svih koji će sutra sa svih strana sveta doći u tvoj Pirot, zbog tebe!

Zaslužio si!

N.P.