U kulturnoj žiži grada svaki je pojedinac, kako meni izgleda, sposoban, na osnovu onoga što mu se pruža, da sve poslove, ma kako bili raznoliki, radi sa najvećom ljubavlju i veštinom. A da ovo nisu prazne reči već prava istina, dokaz je i snaga našeg grada. Imamo živih dokaza i sigurnih svedočanstava da smo razvili svoju snagu, da će nam odati priznanje i sadašnji naraštaji i potomstvo: u stvari niko ne treba da nas veliča, niti nam je potreban neki pesnik koji ga može osvojiti svojim pesmama i pohvalama, mi smo probili puteve svojom odvažnošću, snagom i moralom kreativnih ljudi. Odlikujemo se time, što ukus za ono što je uzvišeno stvaramo kroz jednostavnost, a kulturu duha postižemo lepotom postojanja i vrlinama.

Svi smo mi pred svojim gradom odgovorni za talenat koji nam je priroda podarila...sređenost i mir je ono čemu treba težiti. Možemo videti samo malo onoga što nas čeka u budućnosti, ali važno je videti i da još mnogo toga treba učiniti.

Pirot je jedan od retkih gradova u Srbiji koji ima bogatu tradiciju a koja je stvarnost i budućnost grada. Sve što sam radila u okviru svoje struke bilo je u interesu i promociji tih vrednosti. Zaštita kulturno-umetničkih dobara na nivou grada je moja osnovna preokupacija i sve ono što sam radila do sada bilo je u tom smeru.

Pirotski ćilim je naša najvrednija tradicija i zaštićena je geografskom oznakom porekla. Tome je prethodila najznačajnija izložba u Galeriji SANU. Dalja njegova promocija trebala je biti u naučnom i proizvodnom smislu. To je samo delimično ostvareno jer se njegova šara koristi kao „dizajn“ na mnogim proizvodima u cilju „njegovo promocije“ a rezultat je bezbroj negativnih konotacija. Simbolika šara je dobila svoje „moderno“ tumačinje pa sve više imamo podelu na „muške“ i „ženske“ šare a „da vrag ne slomi nogu“ i ćilime koji štite „od uroka“. A sve to nije bio cilj zaštite!

Zadovoljstvo je čuti od turista, namernika i umetnika koji izlažu u gradu, da je, za razliku od mnogih sredina, Pirot uređen grad, sa velikim mogućnostima, osvetljen, sa Кejom i Кaleom, velikim brojem kulturno-istorijskih spomenika. IO “Prvi maj“u kome su izrasle generacije dobrih ljudi, po svojim umetničkim i drugim estetskim vrednostima, bio je ponos grada i „jugoslovensko čudo“. Učinili smo sve da to čudo nestane. Važno je da umetnička zbirka „Prvog maja“,skulpture i mozaici, postanu integralni deo grada jednako kao što su već iznete tri značajne mermerne skulpture na gradskom trgu. To će ga svakako učiniti jedinstvenim, lepšim i plemenitijim.

Pirot sa okolinom često u literaturi nazivaju Malim Jerusalimom zbog postojanja velikog broja crkava i manastira i četiri metoha koji su obeležili istoriju grada. Nemarnost je učinila da je veliki broj tih svetinja porušen ili se nalazi u tragovima. Ima i onih „srećnijih“ koji su brigom meštana, Zavoda za zaštitu spomenika kulture i lokalne samouprave obnovljeni i mesto su okupljanja vernika. Ali zato originalne freske Zavojske crkve sv.Trojice ili Vaznesenja Gospodnjeg iz 16.veka, stoje u nekim prostorijama čekajući na konzervaciju. Bila bi to zanimljiva i nesvakidašnja izložbena postavka! Riznice naših crkava i manastira su predmet trgovine antikvara. Ikone, ćilimi, razno posuđe, tepeluci, pojasevi, pafte, kadionice, putiri, svećnjaci,pojasevi, rukopisne knjige i druge umetnine odlaze van grada. I to su nenadoknadivi gubici. A čekamo i adekvatne prostore u kojima ćemo izložiti legate one koje poseduju Muzej i Galerija i one koji su u najavi da će biti poklonjeni gradu sve u cilju da nam grad bude bogatiji, oplemenjen vrednostima koje će ga postaviti na pijedestal koji mu i pripada.

Ulepšavamo grad novim objektima, zgradama, ulepšavamo fasade ali ne zadržavamo arhitektonske elemente u stilu neoklasicizma, secesije i narodno-balkanskom stilu koji su bili okosnica tradicionalne gradnje u našoj sredini. To su biseri arhitekture grada koji im pružaju prepoznatljivost, kao što je zgrada Gimnazije, Suda, apoteka Кarla Skacela, Rabenovo zdanje i sl. U procesu zaštite nepokretnih kulturnih dobara u drugoj polovini 20.veka, na teritoriji grada i crkveno-spomeničkog nasleđa van grada, zaštićeno je ukupno 27 spomenika kulture. Sa tog spiska pred urušavanjem je Кuća Stojana Božilovića Belog, Кuća Panajotovića Bela mačka, kao kulturni spomenici od velikog značaja, Volićeva, Garotićeva, Cekićeva kuća i mnoge druge koje ne podležu zaštiti ali su deo gradskog života Pirota.

Ovih dana, na radost mnogih, pratimo rekonstrukciju zgrade Nacionala, kafane i hotela koji je obeležio istoriju grada. Pozdravili smo i završetak rekonstrukcije Momčilovog grada, oni koji su odrasli kraj Nišave raduju se Кeju, sportskoj hali, zatvorenom bazenu, sportskim terenima širom grada...Ulaže se u obnovu škola, dečjih igrališta i infrastrukturu koja će kvalitetno poboljšati komunikaciju i učiniti da grad bude čistiji, uređeniji i znatno organizovaniji.

Nedostaje nam kocka u centru. Svi Evropski gradovi zadržali su na svojim trgovima, gde se i odvija život, kocku kao podlogu koja je najtrajnija uz svu lepotu njene ritmike ređanja. Mi je imamo na Кeju i segmentirano u još nekim delovima grada. Možda će neki naredni projekti vratiti duh Starog Pirota i uskladiti ga sa svim novinama kako bi napravili komunikaciju između umetničkog i stvarnog. Ne treba se voditi projektima planera i arhitekata koji su korististeći uzore iz uvoza neprovereno i nevešto ih primenili u arhitekturi grada pa smo dobili „Vezni trakt“, Soliter i niz skockanih naselja...

Uvek sam težila da u svom radu budem na svom tlu. Svakodnevno pratim savremene likovne tokove u svetu i kod nas što mi pomože da nekim komparativnim metodama prilagodim valjane programe za likovnu publiku grada. U stvari jedna stvar je biti obavešten i biti u toku aktuelnih slikarskih zbivanja, a druga stvar je biti na svojoj strani i na svom tlu. Potrebno je malo više posvetiti pažnje likovnim stvaraocima Pirota koji žive i rade na strani a dali su svoj doprinos likovnoj kulturi grada, obezbediti im valjane prostore za njihove legate i tako pospešiti legatorstvo kao formu koja pruža ukupni kvalitet gradu.

Radila bih možda više na podizanju gradskog mentaliteta i očuvanju onih vrednosti koje kvalifikuju Pirot kao grad. Danas je, čini mi se prisutan moral nemoći i moral snage. Istina je da kada život rasprši čoveka u hiljadu delova održi mu lekciju... I dok se sastavlja uklapajući kockice svog životnog mozaika, shvati da nikada više ne može biti isto. Niti se delovi mozaika uklapaju kao ranije, niti je sve te delove lako pronaći... I jedino što mu ostaje da pronalazi nove forme, možda bolje, kvalitetnije, blistavije. Od njegovih želja, snage i ambicije zavisi da li će uspeti ili ne! U životu nema razvoja, u smislu nekog rasta... nema rasta, ima samo promena shvatanja, promena života ljudi, koje se, naravno odražavaju na sve oblasti pa i umetnost u kojoj se ja nalazim. Treba posedovati slikarsku kulturu, paralelnu pesničkoj kulturi neophodnoj za stvaranje neke poeme. Ali kultura nije dovoljna. Ona je polazna tačka a ne umeće!

U uslovima u kojima mi radimo i stvaramo jako je teško održati zdrav duh ali volje ima. Ja ipak ne brinem za sudbinu pirotske umetnosti. Ona ima svoju tradiciju. I baveći se umetnošću ne oseća se protok vremena. U toj duhovnoj oazi, važe drugačije mere za vreme, kao u snu kako bi rekao filozof Pavle Florenski. U snu prevaljujemo ogromna prostranstva i prevazilazimo teškoće. Dakle, za sudbinu našeg grada ne treba brinuti! Važno je da traje čovek!

Radmila Vlatković, istoričar umetnosti i muzejski savetnik