Gomex

AHA Mura Boban Tolić Dom kulture FK Radnički Pirot Gimnazija JP "Gradska toplana" JP "Komunalac" JP Vodovod i kanalizacija Karate KK Pirot KMF Pirot NALED obrazovanje OŠ "8. septembar" Politika Rodoljub Ćirić Tigar ad Uroš Mijalković Vladan Vasić vremenska prognoza zdravstvo ŽKK Gimnazijalac ŽRK Pirot
Jedna cipela u gradu, druga u selu

Objavljeno 14.08.2017. | objavio PlusonlineAdmin

0

Grad Pirot, projektno finansiranje medija Projekat “Jedna cipela u gradu, druga u selu – povratak na selo, logičan proces našeg društva”

 9. Selo Berilovac – Selo ili grad, grad ili selo!!??

Razmišljali smo odakle da krenemo na Kružni put. Dobili smo iz Gradske kancelarije imena predsednika mesnih zajednica i njihove telefone, i kakva slučajnost, predsednik Mesne zajednice Berilovac, naš čovek, dobar prijatelj – Predrag Andjelković. Radio je dugo u SDK-a, tako se zvalo.   

    Pripremajući se za odlazak, čekao sam neki dan kada nije tako toplo, kako bih mogao da zamišljeno uradim lakše. Berilovac je posebno selo. Drugačije od drugih. Nije ni selo, ni grad. Ili, Berilovac je i selo i grad. Kako Peda reče, kada odgovara Berilovčani su Piroćanci, a kada im odgovara suprotno, onda je, naravno, suprotno!!!

        Pre nego da krenem, pronašao sam tekst o selu i ti detalji će samo upotpuniti moju priču. Uostalom i deo istorije koji smo pronašli upravo govori:

*******************************

     Selo Berilovac je stara naseobina i potiče iz predturskog vremena. Ne može se sa sigurnošću tvrditi od kada datira, ali se može pretpostaviti da je, imajući u vidu blizinu Pirota i sporedni put za Carigrad, njegova istorija vezana za Pirot. Sporedni put se nalazio s desne strane Nišave i išao je ispod Prčevca, Izvora, Krupca da bi prešao na levu stranu reke i preko V. Sela i Sukova uz Jermu išao prema Trnu i dalje ka turskim pokrajinama. Ovaj put je poznat pod nazivom „Trnski put“. Stanovnici su, uglavnom, bili stočari i živeli su na obroncima Stare planine na nekoliko kilometara istočno od Pirota.


Berilovac se pominje i kasnije pod imenom Berilofča u dželepškom defteru iz 1576-77. godine, gde stoji da je selo, da ima jedno dželepško domaćinstvo (?) i da pripada kazi Šahirćoj (Pirotu).
U turskim izvorima objavljenim 1986. godine od strane Bugarske akademije nauka pod nazivom Turski izvori za bъlgarska istoriя dat je „Obipšen spisak džizieto (poreza od nemuslimana) na nevernicite vъv vilaet Iznebol (region Pirota) za 1033. god.(1624.)“ u kome se navodi ime Berilovca kao „selo Berilofče“- sa „15 haneta“ (domaćinstava).


Stanovnici Berilovca su bili stočari. Veruje se da je prvobitna naseobina bila na obroncima Stare planine koje je poznato pod imenom Staro selište i da su kasnije, u potrazi za boljim pašnjacima i obradivom površinom, menjali svoja staništa. Približavanjem gradu otvarale su se veće mogućnosti za plasman svojih proizvoda, a i tlo je daleko plodnije od tla na brdsko-planinskom području.
Tokom XVIII i XIX Berilovčani su već uveliko živeli na novoj, današnjoj lokaciji, ali su im
pojate ostale na starim lokacijama. Tu su sada dolazile nove porodice. Berilovac su počeli da naseljavaju doseljenici iz drugih mesta početkom XVIII veka. Tako je poznato (iz priča potomaka a i iz dokumenata) da su se u Berilovac na starom staništu ili kasnije na novom, doselile sledeće porodice (ovde nisu dati po redu dolaska): Bajinci iz Dojkinaca, Daškovci iz Brloga, Mančinci iz V. Ržane, Lečini iz Trna, Andonovi i Rančini iz Senokosa, Drminci, Vasuljanovi i Šijakovi iz Prtelaša, Đelinci i Potinci iz Boljev Dola, Rumeninci iz Brajkovaca, Džundžini iz Dobrog Dola, Punčini iz Rakovice (kod Krupca), a za Kuzinci i Ćirkovci (Veličkovi) se ne zna odakle su došli. Doseljenici su najpre dolazili pojedinačno, a potom su dolazile čitave porodice.

********************************

    E to bi bilo dovoljno o detaljima iz istorije. Ajmo sada u Berilovac, za koji ne mogu da kažem koliko je udaljen od Pirota, kilometar, dva…


   Odlučio sam da najpre krenem u “Donju malu”. Tamo me kod poznate firme A delfi čekao predsednik Peda. Tu na ulazu, skrenuo mi je pažnju jedan mlad čovek. To mi je bilo potrebno. Objasnio sam mu, zbog čega sam ovde i on je krenuo u priču. Nije bio deo moje teme, ali hteo sam da ga čujem. Kazaće sigurno nešto što karakteriše ovo selo.


  Potpuno sam razumeo Predraga. Zašto bi ostavljao svetsku firmu. Lepo je što svoje selo i ovaj kraj ne zaboravlja.

    Žurio sam da ne zakasnim za susret sa Predragom Andjelkovićem “berilovačkim kmetom” čekao me ispred Mlekare. Nije bio pun pogodak jer gazde nije bilo i nisam ni smeo da nešto posebno snimim bez njegovog odobrenja. Ali sam zato sa Pedom krenuo u baš detaljan razgovor.


    Kada sam pomislio da je bilo dovoljno od “kmeta”, prisetio sam se da pitam još ponešto


   Nastavili smo dalje. U istoj ulici, video sam čoveka u “najboljim godinama”. Bio mi je poznat iz nekih ranijih vremena kada sam sa članovima tada KUD-a Predrag Bošković Pavle, bio u Minhenu. Bio nam je super domaćin. Interesovala me njegova priča o mojoj temi. Imao sam šta da čujem. Čovek kome je jedna cipela u Minhenu, a druga u Berilovcu! I to je dobra praksa.


   Poželevši srećan put u “Dojčland” nastavio sam sa “kmetom” dalje. Želeo je da mi predstavi jednog mladog čoveka, medjutim…


   Malo zvuči šaljivo, ali bila je ovo ulica pravih zanatlija. “Kmet” me odveo kod  “bata Duleta”, jednog divnog čoveka punog duha. Berilovac ima i svog “ličnog stolara”.


   Bata Dule je ostao da Patri, svom prijatelju, završi posao, “kmet Peda” krenuo napred da me povede tamo gde mi je ustvari bilo i posebno bitno. Dok sam vozio selom, nekako mi se utisak “bistrio”.

 

     Peda je želeo da mi pokaže da je Berilovac i selo zanatlija, čuvajući poslednju priču kao “kec iz rukava”. Odveo me kod komšije koji pravi burad. Peda nije ni slutio da čoveka dobro znam. Igrao je dobro fudbal. Nadimak sve kaže, zvali smo ga “Džaja”!!!  “Džaja” radi najbolju burad u ovom kraju. Kažu ljudi.


   Džaja je nudio kafu, rakiju, nismo imali vremena. Drugi put! Predsednik Mesne zajednice je spremao “keca iz rukava”,  krenuo sam za njim!


  I konačno, stigli smo u gazdinstvo dvojice stočara. Trojan i Zoran. U zemlji Srbiji malo je takvih primera. Njih dvojica, rodjena braća, slažu se “kao braća”! Šalu na stranu sve dele. Rad, radost, muku, tugu, po nešto od para, ali su pravi primer. Bio sam oduševljen.


     Da li je to bilo to. Ostalo je da ovih dana posetim vlasnika A delfi. Stalno je čovek zauzet. A i ovo što sam video i čuo me oduševilo. Tako sam i krenuo ka Redakciji.


   Eto, bio je ovo prvi izazov. Osećao sam se predivno medju ovim skromnim, vrednim ljudima. Uostalom, uvek mi je bilo lepo kada razgovaram sa običnim “malim”, a velikim po duši ljudima.

   Takvih u selima ima na svakom koraku. Samo još da ih bude više. Zato i ovo radimo!

Tagovi: , ,



Komentari su zatvoreni.

Back to Top ↑

  • Prijatelji Plus radija i portala Plusonline