Juče nam je stigla jedna lepa priča iz sela Dojkinci, o selu, djacima kojih je nekada u školi bilo preko stotinu. Ovaj tekst posvećujemo generacijama koje su živele u selu, a posebno generaciji rodjenoj 1955. godine.... No o tome kasnije. Najpre neka podsećanja iz prošlosti!

Selo Dojkinci je ušlo u sastav sreza visočkog, čije je središte bilo u Velikoj Lukanji. Visočki srez su sačinjavala 22 sela sa 1.412 domova u kojima je živelo 10.511 stanovnika. Od njih je samo 24 muškaraca bilo pismeno, a evidentirane su 2.192 poreske glave. Samo selo karakterišu mnogobrojni starinski objekti u etno stilu koji su danas van funkcije kao što su ambari, kuće, plevnje sa svojim specificnim arhitektonskim obeležjem.

U mesnoj školi je 1882. godine držan godišnji ispit u prisustvu D. Aleksijevića direktora škola u Pirotskom okrugu. Između sela Dojkinci i Brloga postojalo je rivalstvo. Brložani su tada slali svojih 20 đaka u Dojkince, a to im je teško padalo. Tajno su zato pravili svoju školu, težeći da "preotmu" 100 učenika iz Dojkinaca. Brlog je bio sedište opštine, pa je tu bila "vlast". Izaslanik Aleksijević je savetovao Dojkince da i oni počnu praviti svoju školu.Čak iz Požarevca dolazi u Dojkince za učitelja aprila 1886. godine Mihailo Jović. Februara 1887. godine dolazi u mesnu školu na rad učiteljski zastupnik Stanislav Genčić. Učitelj u mesnoj školi juna 1896. godine je Nedeljko Petrović, 1899. godine radi učitelj M. Isajlović. Pripremali su se meštani 1903. godine da krenu gradnju školske zgrade.Po molbi se tu premešta 1906. godine učitelj Jordan Ilić. Tu se 1907. godine nalazi muška četvororazredna osnovna škola.

Meštani sela Dojkinci-FOTO preuzet sa sajta Dojkinci.rs

Kako su se vremena menjala, sela u Gornjem Visoku ostajala su pusta! Ispred kuća na tronoškama sedele su starine, sve je više bilo trošnih kuća u kojima nije bilo ni roda ni poroda, u školama sve manje djaka, a iz nekih škola se više i ne čuje graja dece!

Ovo je samo mali deo istorije ovog sela koje je ,,gazilo,, vreme, vekovi nestajali, ljudi odlazili, potomci im se samo povremeno vraćali. Selo je ostarilo kao i njihovi meštani. Sinovi, unuci, otišli u svet, da bi tokom leta, dolazili da sačuvaju sećanja na prošla vremena .

Život se poslednjih godina polako vraća u selo. Gradska uprava uložila je značajna sredstva, na mestu nekadašnje karaule , izgradjen je predivan Planinarski dom. U toku su radovi koji će oplemeniti ovaj izuzetan objekat koji se svakog vikenda ,,puni,, ljubiteljima prirode.

Dojkinci oživi i posebnim povodom. Kada su slave, godišnjice,... Sve je više i turističkih i kutrurnih manifestacija.

Ovih dana okupili se svi koji su pošli 1962. godine u prvi razred u dojkinačkoj školi sa svojom, nezaboravnom učiteljicom Verom Madic. Fotografija ispred nekadašnje škole ostaće večito kao divna uspomena.

Nezaborav, jubilej, nekadašnji djaci i uciteljica kojoj je to bila prva generacija koja je “krenula” u prvi razred Osnovne škole u Dojkincima.

Škola u Dojkincima je sada prazna. Škola bez djaka. Povratak nekadašnjih prvaka ponovo je vratio osmeh i sećanja, ali i trenutke sete pored stare, trošne škole.

I kako je nekada bilo, razvilo se ,,oro,, nasred sela. Trenuci koji nikada neće izbledeti.

I na kraju, zajednički ručak, gde bi, u jedinoj dojkinačkoj kafani!

Dan za sećanje je prošao. Djaci ,,prvaci,, iz 1963. godine i njihova učiteljica Vera Madić rastali su se, želeći da se za neku godinu, za novi jubilej, ponovo okupe vrate osmeh, setu, sećanje na prošlost i selo u kojem su odrasli!