Mrak, hladno jesenje veče. Ispod nule. Izvedrilo. Koji je ovo dan po redu da krenem i pokucam na njihova vrata? Uvek mi nešto ne dozvoli. Zastanem, okrenem se i... Doći ću sutra...

Znam kako im je. Ovi mali dolaze do moje kapije, leti do mraka igraju se u "školskom" ... Stigla još jedna beba. Ima ih sedmoro, najstarija ćerka otišla kod babe i dede. Otac srčani bolesnik, prevozi robu onom biciklom što je dobio. Majka je stub porodice. Podigla sedmoro, raste polako i jednogodišnja beba.

... Uznemiriću dečicu , kako li će reagovati majka i otac, ponovo dilema. Bio sam svestan, da ukoliko ne rešim konačno da otvorim ostarela vrata njihovog "doma" da će im svaki sledeći dan biti još teži. Dolazi zima. Četrnaesta zima koju će "živeti" u ovom kućerku bez ičega. Kućerku gde je beton umesto poda, prozor koji gleda ka ulici unosi jedinu svetlost... Prokišnjava sa svih strana.

Pokucao sam. Hajde, skoro će osam, deca će na spavanje.

Ulica 22. divizije! Kuća bez broja! Unutra, sa sedmoro dece, žive Ivana Bakić i suprug Beriša Alija. Žive u ljubavi 17 godina. Ni dan odvojeno. U ovoj kućici 14 godina. Nisu venčani!

Vrata su mi otvorili "moji drugari" njih dvojica čije svetlucave, oči uvek "igraju", a lice uvek "pretvoreno" u osmeh.

Indira je, valjda da dočeka gosta, upalila sveću na stoličici kraj peći. Otac je spavao, umotane glave ćebetom. Možda nije imao snage da pogleda mučnoj istini u oči. Kraj njega, spavala je bebica.

Dobro veče...

To "dobro veče" bilo je teško reći. Ono "laku noć" ne znam kako ću izgovoriti.

Poveli su me u hodnik, pretvoren u sobu, hladno ko jesenja noć, bez šporeta. Sto , dve stolice. Pocepšani džak krompira ispod , blatnjave patike, cipele, sve je tu Samanta i Indira, već devojčurci, tu se u koritu kupaju... Deca, mama, otac su u toploj sobi. Dim se jedino osećao iz sobice u kojoj žive. Sve ostalo, mračno, plafon samo što nije pao, zemlja na podu.

Izašao sam , dok sam osećao da mi duša drhti, da je teško okrenuti se. Automobili su prolazili. Oni vole kada prolaze, jer bace po koji tračak svetla u mračni sobičak . Taj prozor kroz koji zure nekud beciljno je njihovo sve. I njihov prozor u svet. Prozor nade, dodao bih.

• Čiko, kada ćeš nam doneti struju, pitao me sutradan, moj "mali drugar" dok me , kao i uvek oko dva čekao pred kapijom, igrajući se s mojim psom.

Nisam odgovorio, ostao je samo osmeh na mom i njegovom licu!

Danas sam, obećao sam, krenuo da zovem dobre ljude. Gradonačelnik zna, Bojana Pešića sam našao u Beogradu, videćemo se u ponedeljak. Kućerak je pola gradski, a pola nekog čoveka. Hoće da proda, reče mi Bojan. Kuća nije prijavljena. Nema je. Ne postoji u papirima. Čuo sam i Jelče Manić, u imovinskoj. U ponedeljak, obećala je , razgovaraće sa načelnikom i Bojanom. Marija Vasić, direktorka Centra za socijalni rad zna za neke detalje , njena radnica će ići u 22. divizije da prikupi neophodne podatke. Sanja Stanković, sekretar Crvenog krsta će takodje proveriti sve detalje...

I to je prvi deo, tužne priče o porodici koju samo ljubav i nada čuvaju od muke.

Iskreno , nadam se , da će svako od nas, svako od vas, kada bude pogledao ovu priču, imati neku želju da pomogne.

Čekamo da se javite. Da pružimo ruku.

Oni ćute. Ne zapomažu, naučili na muku. Plaše se zime, snega! Jeseni i kiše. Raduju se proleću u letu i tako godinama... I rastu, živeći u tami, gledajući kroz prozorska stakla kako život, tamo , na dohvat njihovih nejakih ruku, i dalje prolazi. Predaleko da ga dotaknu! Osete... Udahnu!!!